Fizioterapeut iz SNS upravlja PIO fondom?

Naime, on je 2014. godine sa 24 godine postavljen za člana opštinskog veća Voždovca zaduženog za saobraćaj nakon što je, prema biografiji sa sajta opštine, pre toga imao iskustvo popisivača 2011. godine i dva puta po tri meseca stažiranja u specijalnoj bolnici za rehabilitaciju i Zavodu za zaštitu radnika MUP-a s obzirom na završenu školu za fizioterapeuta.

Nakon toga, postaje član veća opštine, da bi 2015. godine završio Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo i postao „diplomirani ekonomista“, kako se navodi u biografiji.

Izgleda da je ovo bila dovoljna kvalifikacija da se postane zamenik direktora fonda koji godišnje isplati oko 600 milijardi dinara za 1,7 miliona penzionera.

Penzioneri nisu nimalo zadovoljni ovakvim razvojem situacije, s obzirom da Mihajlo Radović, predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije, ocenjuje da je ovo nastavak postavljanja nekompetentnih ljudi na važna mesta u PIO fondu.

„To može da uradi samo Upravni odbor koji je postavila Vlada. Vidi se da je stranačko postavljenje. Kako se PIO fond odnosi prema kapitalu, tako vodi i kadrovsku politiku. Postavljaju se ljudi bez dana pravog radnog staža“, ističe Radović dodajući da se u ovom slučaju penzioneri ništa ne pitaju, „ili ako se pitaju to su oni bliski vlasti“.

Dragoljub Rajić je do pre sedam godina bio član UO PIO fonda kao predstavnik poslodavaca i tvrdi da su tada insistirali da kandidati za visoke pozicije imaju visoku školsku spremu i određeno iskustvo, bar na papiru.

„Mi smo tražili da imaju i neke rezultate rada, ali i to je pod sumnjom jer je PIO uvek bio pod političkim uticajem. Tamo, kao ni u ostatku društva, ne funkcioniše se po načelima profesionalizma, već po sistemu ja tebi – ti meni“, napominje Rajić, koji sada vodi Mrežu za poslovnu podršku.

On ističe da je osnovni problem PIO fonda to što mu računi nisu odvojeni od države, da nema nezavisnosti u upravljanju fondom niti u raspolaganju imovinom.

„Političari misle da je PIO fond državni, ali iako ga je osnovala država, to je privatna imovina obveznika koji su uplaćivali doprinose. Nažalost, kontrola preko politike je uvek bila prisutna, pa tako imamo i ovakve odluke Upravnog odbora, mada bi trebalo proveriti i biografije članova UO“, kaže Rajić.

Po statutu Fonda direktor mora imati diplomu Ekonomskog ili Pravnog fakulteta i šest godina iskustva. Postavljanje zamenika direktora je regulisano sistematizacijom radnih mesta, ali tog pravilnika nema među internim aktima na sajtu PIO fonda.

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije, ističe da s obzirom da je posao zamenika da menja direktora kada je on sprečen, logično bi bilo da zamenik ispunjava iste uslove kao i direktor.

„UO PIO fonda očigledno nije sledio tu logiku. Da li je odluka zakonita zavisi od pravilnika, ali čak i ako je u skladu sa pravilnikom, ona nije opravdana. S obzirom da je već obavljao političku funkciju u opštini može se pretpostaviti da je politički i postavljen u Fondu“, ocenjuje Nenadić.

Za ekonomistu Danila Šukovića reč partokratija u ovom slučaju nije dovoljna.

„To je izigravanje svih mogućih pravila. Sve što je proizvod partokratije je opasno za društvo, a tako postavljeni ljudi zastupaju samo interese stranke i to ne samo zato što su dobili posao već i zato što su nekompetentni za njega. Tako se radi u zemlji koja nema institucije i gde su partikularni interesi iznad opštih“, zaključuje Šuković.