Neki novi klinci danas se pitaju: Šta je ovo JBT?! Ko je STVARNO bio Tito. Priča iz ex YU

A ko smo ti „mi“. Mi smo Titovi pioniri. Bivši.

Nama „iz pedeset i neke“, pa i onima rođenima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, skr JBT bila je razumljiva, jedino, kao – Josip Broz Tito.

Pitao pre neku godinu jedan srednjovečni otac svoju ćerku, onako iz znatiželje, rođenu 2006. godine, da li zna ko je bio Tito, čisto da čuje šta deca danas uče iz istorije, jer on je generacija koja je o Titu učila i šta je kao mali jeo i kako se i u čemu sankao i kako je Nemce nasankao i kako ga je pas spasao pogibije i kako je na Staljina BRUTALNO ZAGRMEO, što bi rekli današnji portali, i tako dalje i još dalje, a ona mu rekla: „Komandant partizana“. Samo to? Samo to.

Pa, moglo bi i tako da se kaže. Osim što je bio komandant partizana, Josip Broz je bio i drug Tito. Ljubičica bela. Najveći sin naših naroda i narodnosti. Doživotni predsednik SFRJ (opet neka skr, JBT!). Vrhovni komandant JNA (pa još jedna). Predsednik KPJ (i jooooš jedna!). Maršal (posle je crko) i... I još je svašta bio, ali to se otkrilo posle; kad je crk, kad je umro.

Pokojni drug Tito je bio kultna ličnost pokojne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Narod je taj kult ličnosti gajio od ’45. Oduvek je ovaj (i onaj) narod voleo da ima kultnu ličnost na vrhu. Iznad sebe. Oduvek je voleo da ga neko vodi. Da neko brine o njemu. Da... šta god. Voleli su ga i slavili, od te ’45., bože nas prosti, kao sveca! A danas su došla neka druga deca... Neki novi klinci, koji kažu: WTF, JBT!

Pa, dobro, KO JE BIO JBT?!

Zvanična istorija kaže da je rođen 7. maja 1892. godine u Kumrovcu, Hrvatska (danas, EU), a umro 4, maja 1980. godine u Ljubljani. Slovenija (danas isto EU). Danas bi, da je to moguće, napunio 134 godine. Ma(r)šala! I radni ljudi i građani, omladina i poštena inteligencija danas bi mu slavili rođendan. Isto kao i pre. A rođendan mu je slavljen, i to kolektivno, javno, na prepunom stadionu JNA (ova skr već je gore pomenuta), 25. maja. Taj dan se zvao Dan mladosti. Titov rođendan. Državni praznik. Ono, ne baš državni praznik, neradan dan i to, ali ipak mladi nisu ništa radili tog dana. Slavili su vođin rođendan. Ali, niiiijeee mu tad bio pravi rođendan! Ko zna kad mu je bio, sve je oko Tita bilo mutno. Ali, neka bude da je 7. maj, da tako ostane zapisano u istoriji. U čitankama više i ne mora.

A nekada je u tim čitankama, osim svega na početku navedenog, stajalo i da je bio osnivač Pokreta nesvrstanih. Na sahranu mu je došlo – zvanično – više od 200 delegacija iz 128 država. U to vreme na ovoj planeti organizacija UN brojala je 152 države. Pa vi sad vidite kolicni je svet bio a koliki je bio Tito.

Sve u svemu, sve dok nije umro Tito je bio voljen. A i ako nije, nije smelo javno da se kaže da ne voliš Tita. Bilo je klinaca (čitaj, pionira) koji su prvo voleli Tita, a onda mamu i tatu. Ozbiljno. Časna Titova pionirska reč! Takva su vremena bila, ovi klinci danas to ne veruju.

Danas, međutim, mnogi matorci s veoma velikom hrabrošću tvrde da ga nikad nisu voleli, da su, u stvari, dobro znali ko je on (hohštapler i ženskaroš, pušač velikih i skupih tompusa, diktator u svilenim rukavicama, propali bravar, svirač klavira i ostala sr...) i da nisu plakali kad je umro.

Dule Savić, na primer, nije. On se - hvalio se godinama posle - smejao. Smejali su se i drugi, ali nisu imali hrabrosti da to kažu.

 Za vreme Tita - dok je, dakle, on vladao (narod nije stradao) - mogao si da spavaš na klupi u parku, recimo. Tako se danas hvale ovi matorci (onaj otac s početka ove priče, npr) svojim klincima. A klinci ih pitaju: A što? Niste imali gde da spavate, WTF?! Jer zato što ste bili sirotilja?

Neki novi klinci danas u porukama ne razlikuju je l’ od jer (slabo im u školi idu i istorija i srpski), a ovo „sirotilja“, sa LJ, je fora. Koja će, samo polako, za koju godinu ući u pravopis kao jedino ispravna. Jer, tako se kaže: sirotilja.

A otkud mu taj nadimak Tito? To nema veze sa TikTokom? Nema, a?

Klincima je okej da razumeju otkud Dara od Radojka, ali ne kapiraju otkud Tito od Josipa. Pa otud što se, kao, mnogo ljudi u njegovom rodnom kraju, Zagorju, tako zvalo, pa je – kao u onoj Štulićevoj pesmi – on morao samom sebi dati nadimak. Lično je to tako jednom ispričao. I svi su mu verovali. Jer, gde da ne veruješ Titu, JBT?!