Bio je ispred svog vremena, a onda je jedna noć promenila sve: Žućko - legenda koja je nadživela vreme i granice

Moglo je da bude sve drugačije. Da tog kobnog juna 1969. godine, na putu kod Vogošća, prst sudbine nije ugasio jedan far. Da je ruka na volanu Volkswagen skrenula samo nekoliko centimetara u stranu.

Danas bismo, možda, pričali o sedokosom inženjeru elektrotehnike koji na svom ćošku u Knez Mihailovoj sa prijateljima komentariše modernu košarku. Možda o čoveku koji je, nakon što je pokorio Evropu pod obručima, postao jedan od najvažnijih kulturnih ambasadora ovog prostora.

Istina je da je Radivoj Korać od prvog trenutka bio mnogo više od običnog sportiste. U sivoj svakodnevici posleratne Jugoslavije izdvajao se riđom kosom, izuzetnim darom za matematiku i pločama koje su mirisale na London. Njegova priča svedoči o vremenu kada je košarka bila igra romantičara, a on njen najsjajniji simbol.

Karijera mu je počela gotovo kao urbana legenda. Kada je Bora Stanković čuo da je jedan mršavi dečak u juniorskoj konkurenciji sam postigao sve poene za svoj tim, pomislio je da je u pitanju greška u zapisniku. Nije bila. Taj riđi momak je sa šesnaest godina ušao u prvi tim OKK Beograd i započeo deceniju dominacije kakva se retko viđa.

Žućko nije igrao po pravilima iz udžbenika. Slobodna bacanja izvodio je „iz bunara“, hvatajući loptu odozdo, što je i tada delovalo neobično, ali kada bi izašao pred publiku, kao na čuvenom gostovanju na belgijskoj televiziji, taj stil donosio je neverovatnih sto pogodaka iz sto pokušaja. Njegov osećaj za koš bio je gotovo matematički precizan, a leva ruka neuhvatljiva za odbrane širom Evrope.

Dok su drugi sportisti bili deo sistema, Korać je bio prva autentična zvezda zapadnog kova. U torbi je, uz patike, donosio prve ploče The Beatles u Radio Beograd, otkrivajući sugrađanima zvuk nove ere. Njegova popularnost bila je tolika da je u Knez Mihailovoj izazivao isti metež kao i fudbalski mag Dragoslav Šekularac.

Ipak, slava ga nije promenila. Ostao je momak koji je mlađim saigračima, poput Vlade Đurovića, plaćao večere, jer je znao da nemaju. Bio je boem sa diplomom u džepu i loptom u rukama, čovek koji je spajao elitnu kulturu Narodnog pozorišta u Beogradu sa užarenom atmosferom košarkaških terena u Padovi i Liježu.

Koliko je bio ispred svog vremena, najbolje govore događaji nakon njegove prerane smrti. Bio je prvi sportista sahranjen u Aleji velikana, a njegov odlazak naveo je FIBA da napravi presedan. Kako bi OKK Beograd mogao da povuče njegov dres sa brojem pet, uveden je broj 16, čime je započela nova era numeracije u košarci.

Čak je i Josip Broz Tito priznao da je Žućko bio veći od Jugoslavije.

Na njegovom kovčegu nije bilo državnih obeležja. Stajala je samo olimpijska zastava, kao simbol čoveka koji je pripadao svetu.

I danas, on ostaje putokaz svim klincima koji sanjaju velike snove, podsećajući nas da se najveći rekordi ne beleže samo na semaforu, već u načinu na koji živimo.