„Umro je Drug Tito, a mi se ni 46 godina kasnije nismo dogovorili da li je bio otac nacije ili njen najveći zatvor“

Od „Maršala“ do „Diktatora“, dve suprotne slike istog čoveka koji je i nakon smrti ostao najživlja tačka naših podela.

Istorija retko kada je crno-bela, a Tito je bio čitav spektar sive, od najelegantnije diplomatske do najmračnije političke. Za jedne, on je simbol vremena kada je pasoš vredeo više od zlata, kada su postojali besplatno školstvo, zdravstvo i stanovi koje niko nije otplaćivao ceo život. Bio je čovek koji je rekao „NE“ Staljinu i Jugoslaviju postavio na mapu sveta kao lidera Pokreta nesvrstanih, igrajući šah sa velesilama dok je zemlja živela u relativnom miru.

Za druge, on je autokrata čiji je Goli otok punio neistomišljenike i koji je veštačkim granicama posejao seme ratova devedesetih. U tom čitanju, blagostanje je bilo kula od karata zasnovana na kreditima, a bratstvo i jedinstvo samo privremeni sloj preko dubokih nacionalnih rana.

Mit o „zlatnom dobu“ često ne stoji u potpunosti u skladu sa realnošću. Tito je bio majstor političkog balansa. U spoljnoj politici pozicionirao se kao lider Trećeg sveta, uvažavan i u Vašingtonu i u Moskvi, ali je taj ugled počivao na sistemu snažno vezanom za njegov lični autoritet. Paralelno, sproveo je industrijalizaciju i urbanizaciju razorene zemlje, ali je taj napredak pratio i veliki spoljni dug koji će eskalirati nakon njegove smrti.

Unutrašnji mir, održavan idejom „bratstva i jedinstva“, imao je i svoju tamnu stranu, dugogodišnje potiskivanje nacionalnih pitanja, umesto njihovog suštinskog rešavanja.

Najveći fenomen Titove epohe nije bio samo on, već i mi. Kolektivno obećanje lojalnosti ispostavilo se kao jedno od najbrže prekršenih u istoriji ovih prostora. Oni koji su plakali pored pruge dok je prolazio „Plavi voz“, samo deceniju kasnije skidali su njegove slike sa zidova i menjali ih nacionalnim simbolima, spremajući se za nove podele.

Mržnja prema mrtvom maršalu danas često govori više o nama nego o njemu, jer je lakše kriviti čoveka koji je umro pre više od četiri decenije, nego priznati sopstvene promašaje u čuvanju onoga što je postojalo.

„Druže Tito, mi ti se kunemo“ postala je najspornija pesma u regionu, u ustima onih koji su je nekada pevali najglasnije.

Josip Broz Tito nije bio ni svetac ni đavo, već jedan od najvećih političkih pragmatičara 20. veka. Narodu koji vekovima živi na raskrsnici ponudio je iluziju stabilnosti i pripadanja. Njegova smrt 1980. godine označila je početak dugog, sporog i bolnog kraja jedne velike, ambiciozne i tragične jugoslovenske ideje.

Danas ga ili psujemo ili mu nosimo cveće, ne zbog toga kakav je on bio, već zbog toga kakvi smo mi postali.

Možda je najveća provokacija u tome što je Tito i dalje ogledalo naših najvećih dostignuća i najdubljih strahova. Dokle god se o njemu raspravljamo sa toliko žara, ostaje dokaz da još uvek nismo odrasli kao društvo bez „oca“, bilo voljenog ili omraženog.

Kraj Jugoslavije nije počeo njegovom smrću, već našom nesposobnošću da budemo išta drugo osim podanici, nekada njemu, a danas sopstvenim ogorčenostima.