Navikavanje na "novu (SNS) realnost": Da li ljudi treba da prihvate strah, nasilje, bedu?

"Svesrpski sabor", pod nazivom "Jedan narod, jedan sabor - Srbija i Srpska", održan je 8. juna u Beogradu. Na zajedničkoj sjednici Vlada Srbije i bosansko-hercegovačkog entiteta Republika Srpska usvojena je Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda.

- Mnogo je onih kojima smeta politika predsednika Aleksandra Vučića koja je rezultirala obnovom nacionalnog ponosa, slogom i jedinstvom, kakvo odavno nije postojalo među Srbima - naveo je Miloš Vučević u pomenutoj objavi.

Novinari i politički analitičari ocenjuju da je Sabor bila prilika da Aleskandar Vučić i Milorad Dodik, "podignu svoj rejting predstavljajući se kao veliki zaštitnici Srba". Analitičari ocenjuju i da se saborom zaokružuje koncept "srpskog sveta", ali i da što je više saborovanja, Srba je na ovim prostorima, sve manje. Srpskom svetu se ne treba nikako smejati kao, recimo, jadnoj kopiji narativa koji nam stiže iz konteksta jedne mnogo moćnije države od Srbije. Uglavnom Rusije, donekle i Kine. Srpski svet je zapravo tragična opomena da krug nasilja nije zatvoren i da u stvari uopšte nije reč o krugu. Srpski svet je tek novi zavoj u spirali nasilja niz koju srlja Srbija.

Radi odbrane nezavisnog srpskog sna i sveta u poslednje vreme mobilisani su mnogi vlastima u Srbiji bliski mediji - TV Happy, TV Pink , Informer. Pri tom se srpski svet shvata različito. Faktički, to je isto što i srpska država, znatno veća od postojeće, pa je poziv Srbima da se okupe u svom svetu u stvari poziv da se potrude da teritorije u susedstvu na kojima su Srbi u većini pripoje matičnoj državi. Tako barem srpski svet shvata Aleksandar Vulin.

Platforma nasilja je bespravno sazidana u vrhu vladajuće stranke i to je osobena filozofija poželjnog ponašanja rulje u društvu kojem ta ista rulja i rukovodi. Ništa od toga nije slučajno, mada su se taktičke varijante donekle promenile i spremne su za unutrašnju upotrebu, a pre toga za širenje straha prema svima koji pomišljaju na otpor.

Na kraju krajeva, očigledna je ideja da se što više života upropasti u nastranom uživanju režima nad ljudskim sudbinama. U varošima širom zemlje 200.000 dece živi ispod granica apsolutnog siromaštva i umire od gladi. U prestonici Srbije, "na ulicama" Beograda, živi više od 5.000 beskućnika, što je na ukupan broj stanovnika prevelika cifra. Imamo ljude koji su potpuno nevidljivi za sistem ili zbog nekog suludog uslova ne ispunjavaju stavke za dobijanje socijalne pomoći. Mrtvi san o ekspanziji "srpskog sveta". Negovan još u nekom novoradikalskom mozgu. Snimci nasilništva negde bi bili sudski dokazni materijal. U Srbiji to nije slučaj.

Takozvana nova normalnost, koju je svet upoznao tek sa dolaskom Aleksandra Vučića i SNS-a, kod nas se odomaćila još pre više od deset godina. Pa ipak, njihovo normalno uvek može biti još nenormalnije. Otkako je na vlasti režim Aleksandra Vučića, u Srbiji je strah postao konstanta javnog života. Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo sa restrikcijama. Pred vrhovnikom koji ne haje za ljudske sudbine, osim SNS-a i njegove militarističke invazije na svaki oblik života, Srbija ozbiljnih neprijatelja nema.

Urgentni posao naprednjačkog operativnog štaba je da sve nenormalno u Srbiji, što pre proglasi normalnim. U tom centru, naravno, ne caruje um, nego pohlepa za apsolutnim posedovanjem svega. Čast i obraz na stranu, u to se ne sme dirati, ali svakome može da se proda ono čime raspolaže: sebe, na primer.