Dr Slavica Plavšić piše za Direktno: Jeftini životi u skupom zdravstvenom sistemu

Sasvim je jasno da je upravo vreme otkrivanja bolesti i odgovarajuće lečenje odlučujući faktor u preživljavanju od malignih bolesti.

Gde se gubi to dragoceno vreme i zašto toliko mnogo ljudi u Srbiji umire od karcinoma u odnosu na druge države u Evropi?

Statistika je poražavajuća i alarmantna.

Put dijagnostikovanja i lečenja ovih pacijenata kreće od izabranog lekara, dobijanja različitih uputa, zakazivanja pregleda kod lekara različitih specijalnosti, zatim snimanja skenerom ili magnetnom rezonancom, pa dalje do odgovarajućih dijagnostičkih procedura. Čitav ovaj komplikovani put uključuje i beskrajno "šetanje" od jednog do drugog lekara i može da potraje jako dugo do postavljanja dijagnoze.

Potom dolazi do zakazivanja konzilijuma, lekarske komisije, određivanja termina za operaciju ili terapiju itd. Ovaj period može da potraje i nekoliko meseci a za pacijente obolele od malignih bolesti vreme je najveći saveznik i svaki dan je dragocen. Logično je i neophodno da se taj put skrati i ubrza, da postane efikasniji i da onkološki pacijenti dobiju status hitnosti. To bi podrazumevalo da se njima dijagnostičke procedure i snimanja ne zakazaju nego urade istog dana ili što je pre moguće.

Kako to izgleda u praksi? U Srbiji se godišnje registruje više od 4500 novih slučajeva obolelih od karcinoma debelog creva, a svake godine od njega umre oko 3000 ljudi. Karcinom debelog creva je kod muškaraca drugi po učestalnosti, nakon karcinoma pluća, a kod žena je na četvrtom mestu, posle karcinoma dojke, grlića materica i pluća.

Nije teško posumnjati da se ova bolest pojavila jer su simptomi prilično jasni: sveža krv u stolici ili crna stolica, promene u pražnjenju creva: dijareja ili opstipacija (proliv ili zatvor), bolovi u trbuhu, gubitak telesne težine, zamaranje, slabost, malaksalost.
Jasno je da se pacijent mora javiti lekaru, a potrebne dijagnostičke procedure u ovakvim situacijama su: laboratorijske analize krvi i urina, pregled stolice na okultno krvarenje u tri uzorka, pregled gastroenterologa i hirurga, ultrazvuk stomaka, skener abdomena i male karlice i kolonoskopija.

O strepnji, strahovima, tegobama... nećemo sad. To je nešto što se podrazumeva i izlišno je govoriti o tome.

Odavno je u Srbiji pri pojavi neke ozbiljnije bolesti za prosečnog pacijenta važnije pitanje: koliko će to sve to da košta i kako će da se snađe u komplikovanim procedurama, nego sama bolest.

Onim srećnicima koji imaju dovoljno svog novca, otvorena su sva vrata privatnih bolnica gde će moći da plate i brzo urade sve dijagnostičke postupke, a zatim i da se leče i da izbegnu sporu i beskrajno komplikovanu i mučnu proceduru lečenja u državnim bolnicama.
Skoro je moja bliska rođaka prošla kroz ovu situaciju, pa evo, da podelim sa vama informacije kako to tačno izgleda i koliko može da košta.

Ovo je jedan od nekoliko mogućih scenarija.

Naravno, krenula je prvo regularnim putem a to je zakazivanje kod svog lekara i čekanje od nekoliko dana.Tu se dobija najpre uput za laboratoriju i za pregled stolice na koprokulturu i okultno krvarenje (u tri uzastopna dana). Za svaki slučaj, dobro je tom prilikom pregledati stolicu i na bakterije, viruse, kandidu.To se u nekim gradovima radi u laboratorijama, a u nekima u Zavodima za javno zdravlje, a procedura potraje u najboljem slučaju oko 7 dana. U pregledanom uzorku stolice viđeno je okultno krvarenje u sva tri uzorka, što je apsolutna indikacija za pregled gastroenterologa i kolonoskopiju.

Kolonoskopija je jedan od najneprijatnijih pregleda u medicini i u Srbiji se uglavnom radi u lokalnoj anesteziji. U opštoj anesteziji samo izuzetno. Rođaka je dobila uput za gastroenterologa bez termina, pa ako bude imala sreće ili ako se "snađe" da brzo dođe do nekog specijaliste ko radi i kolonoskopiju da sa njim zakaže termin. "Preko veze", je li, kako drugačije u Srbiji, 15. avgusta je dobila informaciju da su svi termini do kraja semptembra popunjeni a da se raspored rada kolonoskopija za oktobar pravi 26. septembra. Pre toga treba uraditi skener abdomena i male karlice, na koji se takođe dugo čeka.

Dakle, optimalno, kolonoskopija bi se (preko veze) uradila negde sredinom oktobra u opštoj anesteziji. Tu već prolazi dva meseca. PH nalaz se čeka desetak dana, a ako su potrebne dodatne imunohistohemijske analize još narednih desetak dana. Dakle, u nekom boljem scenariju dijagnoza se postavlja za oko 3 meseca. Za svaku intervenciju u opštoj anesteziji potreban je, pored laboratorijskog nalaza i nalaz interniste i anesteziologa sa procenom rizika od intervencije. Da ne pominjem koliko puta bolesna osoba bude vraćena za neki drugi dan zbog onog našeg čuvenog "nedostaje vam još jedan papir".

Srećom, moja rođaka ima dobru ćerku koja je brzo presekla i odlučila da se sva ta dijagnostika uradi privatno. U Beogradu ima jako mnogo privatnih ustanova gde se može uraditi ova vrsta pregleda. Razlika u ceni postoji, ali nije tako drastična. Kada se pogledaju sajtovi tih bolnica na svakom obavezno piše da vas tamo čeka stručno i ljubazno osoblje, individualni pristip lečenju...ma samo vas čekaju tamo raširenih ruku ljubazni i predusretljivi. Ljubazni su onoliko koliko moraju i kako ko. Prvo je urađen skener, na kome je viđena promena jako suspektna na tumor. Zatim su se odlučili za bolnicu, po preporuci i zakazali kolonoskopiju za 15h. Intervencija je započeta je u 17h!

Treba imati u vidu da priprema za ovaj pregled podrazumeva apsolutno neunošenje hrane na dan intervencije i predhodni dan, tako da je pacijent već izmučen tom teškom pripremom. U terminu od 15-17h bilo je urađeno nekih desetak intervencija, jer se verovatno kolonoskopije rade samo jednog dana u nedelji pa se svim pacijentima zakazuje dolazak u isto vreme.
Srećom, sve se završilo na najbolji način. Karcinoma nije bilo, endoskopski nalaz je bio uredan. Izveštaj sa kolonoskopije je ćerki dala medicinska sestra sa preporukom za kontrolu za desetak dana. Moja rođaka je tog dana od lekara videla jedino divnog i ljubaznog anesteziologa koji se namučio dok je pronašao venu za anesteziju. Nijedan drugi lekar joj se nije obratio. Sve je išlo kao na nekoj užurbanoj traci.

Zanima vas koliko je sve ovo koštalo? Pa ukupno oko 85 000 dinara. Može se platiti dinarima, devizama, kešom, karticom...

Po stavkama: kolonoskopija sa anestezijom 28 000 dinara, CT adomena sa kontrastom 26 000 dinara, prvi pregled gastroenterologa sa ultrazvukom stomaka 12 000, kontrolni pregled 8 000. Laboratorija oko 2 000, pregled stolice na sve tražene analize oko 3 000. Isto toliko i lekovi za pripremu i dalje lečenje. Ceo postupak je završen za oko deset dana. Teško mi je i da zamislim kako bi izgledalo da je bila potrebna operacija i ostale terapijske procedure i kontrole.

U državnoj ustanovi, i sa tim vezama koje je imala, verovatno da još ne bi ni stigla na red za kolonoskopiju. Kada dete traži novac od roditelja, gleda ga pravo u oči jer je to normalno. Kada roditelj uzima novac od svog deteta i ne tražeći ga, makar to bilo i za lečenje, gleda u pod sa osećajem krivice i strašne griže savesti.

Nekoliko stvari želim da naglasim:

1.državno zdravstvo je davno urušeno i srozano do krajnjih granica i jedva se održava u životu i to zahvaljujujući entuzijazmu pojediinih zdravstvenih radnika. Lekara, medicinskih sestara i tehničara i ostalog osoblja ima mnogo manje nego što je potrebno. Već godinama nedostaju: anesteziolozi, radiolozi, pedijatri, pulmolozi, patolozi, grudni hirurzi...lekari gotovo svih specijalnosti. Jedino ima dovoljno i previše hirurga koji se bave plastičnom i rekonstruktivnom, naročito estetskom hirurgijom. Tu je novac i za te specijalizacije i dalje ima zainteresovanih. Sa druge strane mladi lekari masovno odlaze u inostranstvo ili u privatnu praksu a oni koji su ostali u državnim ustanovama su nezadovoljni uslovima u kojima rade i suočeni sa mnogo problema. Ne zna se kome je teže: njima ili pacijentima.

2. ko ima para moći će da se leči, ko nema (ogromna većina) mučiće se tražeći pomoć ili prosto neće ni pokušati da ode kod lekara.

3. u privatnim ustanovama ima svega, sve funkcioniše, ali i pored astronomskih cena kojima se naplaćuju usluge, gužve su svuda jako velike i lekar može da posveti pacijentu oko 15 minuta u zavisnosti od vrste pregleda. O velikoj ljubaznosti i tretmanu kao "gospodina" pacijenta, može samo da se mašta. Sada je u privatnim zdravstvenim ustanovama, tretman pacijenata vrlo sličan kao i u državnim. Na pregled se ne čeka dugo, ali se za pacijenta nema dovoljno vremena i retko gde se dobije posvećenost kakva se očekuje za toliko novca koliko se plati.
Zdravstvo je po prirodi stvari izuzetno skupa delatnost, a ljudski život i zdravlje bi trebalo da bude na vrhu svih prioriteta. U našoj zemlji se u državno zdravstvo već decenijama ulaže tek toliko da preživi.

Čelni ljudi, ministri zdravlja, od kad pamtim (a to je jako dugo) bili su, svaki put, sve lošiji i lošiji. Zadnje tri godine, od početka epidemije korona virusa, samo su ogolile i još više produbile mnogobrojne višedecenijske probleme.