Božanstvena komedija u kojoj ništa nije smešno

Prolazila je ova napaćena zemlja kroz različite oblike diskriminacija, devijacija, dehumanizacija. Trli su je i prvi i potonji. Živi sam svedok decenije najgore dekadencije. Svačega je bilo, mati moja, ali ovakve sramote mi se oči nagledale nisu.

Dijanin glas prolama veče, bolan je, kako to samo može biti krik majke kojoj su ubili ono što je rodila.

"Znate li da je moje dete bilo u komadima…"

"Znate li da je moje dijete bilo u komadima…"

Stavljam ruke na uši, kukavica sam, ne mogu da slušam. Ne vredi - iz parka probijaju "patriotske pesme". Guše i njen i glasove prisutnih. I moj razum.

Sanjam li? Da, ovo je san - ne može biti stvarno, ne smije biti stvarno.

"Vostani Serbie". Puštaju "Vostani Serbie".

Ježim se na hor te pesme, himne, opomene. U stvari - ježio sam se, do sad. Više nije moja. Oteli su mi je, opoganili. Sve su mi opoganili smradom nečoveštva.

Žandarmerija se raspoređuje, štiteći deo parka sa bočne i zadnje strane Skupštine Srbije. Izlaze narodni poslanici. Sa zvučnika ponovo trešti. Simbolično: "Ovo je Srbija!"

"Je li ovo Srbija, je li ovo zaista Srbija?" - pitam Lazovića.

Pružamo ruku jedan drugom, nismo ideološki istomišljenici, ali mi u ovom trenutku izgleda blizak. Izgleda mi kao neko moj.

"Da, ovo je Srbija" - odgovara, pogleda uprtog u Ćacilend.

Ludim li? Ludimo li svi?

Demonstranti pljuju u pravcu policije. Ja ne mogu. Grlo mi je suvo.

Treba mi vazduha. Treba mi nade. Treba mi neko da me ošamari i kaže: "Budalo, sanjaš".

Vrištim u sebi.

Gde je kraj? Gde je početak?

Klupko je zamršeno. Istrgani konci prave pončo strahova, iluzija, neverice.

Hvatam pogled vojnog veterana sa "naše strane". Otvara usta, nesvesno peva.

Čemu se čudim - isti je to jezik, melos, folklor. Ista krv.

Pokušavam da ih shvatim, objasnim, žalim. Moram se izdići. Moram.

Znam da mogu iznad mržnje. Ne uspevam.

Mrtav sam.

To je to.

Svi smo mrtvi.

Ovo li je pakao, Dante?

Božanstvena komedija u kojoj ništa nije smešno.

Davor Cicović