Stari Beograd više nije u centru i ne glumi patriotizam jeftinim grafitima

Za razliku od Balaševića, prilikom svog prvog neposrednog susreta sa Beogradom nisam dobio želju da se izujem, nego da se okrenem i pobegnem.

Počelo je sa parkiranim automobilom u garaži kod stare autobuske stanice.

Majčina operacija na VMA.

U stopu sam pratio strica koji nas je dovezao u Beograd, u koloni jedan po jedan, penjući se nepoznatom popločanom ulicom i prolazeći kroz zagušljivi podzemni prolaz na Zelenom vencu, ispunjen beskućnicima, prosjacima i uličnim sviračima.

Nelagoda i intenzivan smrad razbijali su moju zanesenjačku iluziju o Beogradu i pretvarali je u atipični prezir iza kog se, zapravo, krio strah.

A onda su se ukazala svetla Knez Mihailove. Ukazalo se ono za šta sam u danima koji slede mislio da je Beograd.

Sutradan sam ostao sam, smešten kod tetke u centru. Stric se vratio kući, majka je ostala u bolnici.

Lutao sam, upijao grad, otkrivao njegove tajne i postajao deo njega.

Lažem.

Nisam.

Moj Beograd je postojao u pešačkom potezu od Ruskog cara do Kalemegdana i u autobuskom pravcu Zeleni venac - VMA.

Van toga nisam znao i nisam smeo.

Naredni dolasci bili su tipični za rast i razmišljanje provincijalca u velikom gradu.

Prostor se širio, razumevanje je ostajalo isto. Skadarlija, Beton hala, stadioni - sve je bilo tu, a opet sam sve manje verovao da je Beograd nešto posebno.

Da je Beograd ono o čemu sam slušao u rečenicama Duška Radovića ili Gage Nikolića.

Tražio sam to poštovanje, taj šarm, taj ulični mangupluk Dušana Prelevića. Nisam našao ništa od toga.

Danas, mnogo godina nakon prvog dolaska, znam i zašto. Tražio sam ga na pogrešnim mestima.

Beograd nije ono što ti se pokaže na prvi pogled. On je spreman da vrati svakome onoliko koliko je ovaj spreman da mu da.

Trebalo je da odrastem, da pronađem prvo sebe, pa onda njega.

U Ateljeu 212.

U aplauzu koji sam dobio od nepoznatih ljudi u Kvaki 22, nakon što sam izrecitovao svoju pesmu.

Na Sajmu knjiga.

Na drugom spratu Lagunine knjižare, dok prebiram po reprintima Zlatne serije.

U malom kafiću u Zemunu, koji nema ni ime na internetu, ali ima ljude koji i potpunog stranca zovu komšija.

Stari Beograd više nije u centru.

Ne gleda u "Dubai na vodi" i skupe, kičaste satove po kružnim tokovima, ne glumi patriotizam jeftinim grafitima.

Živi skriven, nečujan, strpljiv, spreman da sačuva duh za neko bolje vreme.

Zato i dalje traje.

Zato i pričamo jutros uz prvu kafu.

On i ja.

I baš mu kažem - izvini za onaj trenutak kada sam prvi put došao.

Da sam znao šta me čeka sa druge strane, izuo bih se već u podzemnom prolazu na Zelenom vencu.

Davor Cicović