Opozicija bez plana, vlast bez mere

U senci sopstvenih slabosti
Opozicija danas više liči na skup brodova koji, manje više plove u istom pravcu, ali svako po svojoj mapi. Na toj karti nema kompasa. Samo beskrajna potreba da svako bude kapetan, makar brod potonuo.

Njihova osnovna slabost nije u hrabrosti - te ima dovoljno - već u kukavičluku da se pogleda istina u oči: da su građani umorni od večitih "ujedinjenja" koja traju do prvog TV intervjua i "zajedničkih" nastupa koji se raspadnu posle prvog mesta na listi.

Institucionalni deo opozicije - uglađen, parlamentaran, uštogljen - deluje pristojno, ali beživotno. Aktivistički deo - glasniji, strasniji - često izgori u sopstvenoj emociji. Između njih zjapi ponor koji puni apatija birača. I kroz taj ponor prolazi vlast, sigurna i nasmejana.

Jedna kolona - poslednji pokušaj ozbiljnosti
Ako opozicija misli da može da pobedi dok broji kolone umesto birače, onda ne razume ni fudbal ni politiku. Dve kolone su već autogol, tri - penal bez golmana.
U zemlji gde vlast vlada unapred nameštenim utakmicama, opozicija i dalje trči po terenu uverena da se igra za bodove, dok publika odavno zna da je rezultat dogovoren.
Ovaj sistem ne toleriše pluralizam - on ga koristi kao oružje. Svaka nova lista, svaka "posebna" kolona, samo je nova cigla u zidu režimske sigurnosti. Kad si rasut, nisi različit - nego nemoćan.
"Kada je vlast jedna, a opozicija podeljena - rezultat nije pluralizam, već predaja."
Zato je jedna kolona, jedna široka "catch-all" koalicija, jedina ozbiljna šansa. Ne ideološki savez, već dogovor o minimumu pristojnosti: da se zemlja vrati u ruke građana, a ne partijskih trezora.

Jedna kolona znači odgovornost - jer kad svi stoje iza iste liste, nema gde da se sakrije ni neuspeh ni izdaja. Dve kolone znače alibi, tri znače kukavičluk.

"Dok god opozicija više voli sopstvenu prepoznatljivost od pobede, dotle će Vučić mirno spavati." Građani ne traže savršenu opoziciju, već onu koja zna šta hoće. Za promenu vlasti nije potreban heroizam -nego disciplina. A discipline, izgleda, među opozicionarima ima manje nego mandata.

Studentski pokret - poslednji čisti izvor
U zemlji u kojoj su sve institucije kompromitovane, gde se sudije biraju po partijskoj lojalnosti, rektori po poslušnosti, a direktori po rođačkoj liniji, jedina moralna vertikala ostala je među studentima.

Oni nemaju ni partijske šefove, ni medijske savetnike, ni bogate sponzore - i baš zato su opasni.Njihova snaga nije u brojevima, nego u čistoti motiva: ne traže fotelju, već promenu, ne traže funkciju, već odgovornost.

Dok su političari računali koliko koji protest "vredi" u predizbornoj kampanji, studenti su stajali na kiši - bez zaštite, ali sa dostojanstvom koje se ne može izrežirati. U državi u kojoj se sve meri marketingom, njihovo prisustvo postalo je jedina stvarna mera poštenja i otpora.

"U zemlji u kojoj su svi umorni od politike, studenti su jedini koji još veruju da istina ima smisla."

Oni su danas jedina iskra koja još može zapaliti društvo - ne praznim frazama, već pitanjima koja razotkrivaju suštinu propasti:

Zašto su škole i univerziteti na ivici preživljavanja, a država ulaže milione u političke spektakle?
Zašto su istraživanja i nauka sporedna tema, dok su lojalnost i propaganda postali kriterijumi napredovanja?
Zašto se o slobodnim medijima i fer izborima govori kao o prošlom vremenu,
a o budućnosti - kao o privilegiji?
Opozicija mora da ih podrži - ne deklarativno, već delom i političkim iskustvom.
Da stane uz njihove zahteve i da ih institucionalno ojača:
da traži jednake izborne uslove, javni nadzor nad biračkim spiskovima, medijski pluralizam i nezavisne univerzitete. Da umesto slogana o "promeni", ponudi mehanizme te promene. Da pokaže da zna razliku između politike koja kupuje lojalnost i one koja gradi društvo znanja, kritičkog mišljenja i slobodnog izbora.

Opozicija koja to ne razume, zaslužuje upravo ono što ima - večitu opoziciju. Jer ko ne zna da se bori zajedno, osuđen je da gubi sam. Zato: manje sujeta, više sabiranja. Manje priče o "liderstvu", više stvarnih lidera. Manje kalkulacija, više karaktera. I - više vere u studente. Jer ako opozicija izgubi i ovu generaciju, izgubiće i poslednju šansu za budućnost. A tada više ni vlast neće imati s kim da se takmiči - osim sa sopstvenim odrazom u praznoj sali Narodne skupštine.

Vuk Vojvodić