PISMO OCA "Roditelji, gde ste dok vam kćeri plaču?"

Kada ovo čitate delujem kao otac koji preambiciozno gura svoje dete dalje ka nekom cilju koji je uvrteo u svoju glavu! Ali ne, to je paušalni zaključak onih koji se ili ne bave dovoljno svojom decom, ili prikrivaju svoju skrivenu ambiciju da deca umesto njih ostvare njihove propale snove.

Kod moje ćerke i mene važi pravilo, radiš i probaš sve u školi kada su van nastavne aktivnosti u pitanju, sama biraš i radiš to do granice prijatnosti! I, naravno, ja moram da ih poznajem sve. I učitelja i profesora i trenera! Ako misliš da ti verujem, ti prvo moraš da veruješ meni, tako što ćeš mi izneti u kratkim crtama svoj dan. I nije svaki put to lako. Često klještima tinejdžerki izvlačim reči iz usta, ali izvlačim.

I tako smo posle četiri godine napustili klavir, jer ju je "nastavnica nervirala", realno žena nije ništa bila kriva, ali to je bila njena odluka. Trenera odbojke voli, pa je ostala, hor je batalila, francuski i engleski joj časove drži baš "kul individua", pa ide! I da, neće da studira medicinu, hoće prava, ok! I neka brat ide u Ameriku, ona će ostati kući sa nama. I meni je ostalo da poštujem njene odluke i ako sam je već video u "Chicago Hope" bolnici, ili u nekom Minhenu daleko odavde. Ali to je bila moja ambicija, ne njena, a život je samo njen!

Zato ih pratimo, usmeravamo, ali na kraju pustimo da sami odluče, zreli su, zreliji nego što smo mi bili u tim godinama. Ne namećimo im naše promašene karijere u promašenoj državi! Budimo im podrška, učimo ih da budu svestrane, ali zapamtimo svaku njihovu mimiku na licu, usnu koja se trese ili suzu. To su signali njihove sreće ili pak nesreće.

I sada dok se dešava ovaj užasan slučaj zlostavljanja nečijih ćerki od strane umišljenog poluboga didaskalija i scene, pitam se gde su bili roditelji?!

Pitam se sa puno prava, jer sam i sam roditelj. I kao što sjajna Obućina juče u njenom fenomenalnom uvodu rekla da mi koji ćutimo na sve nepravde, koje su nam godinama nanete nemamo pravo da osuđujemo žrtve koje su ćutale do sada, jer su one heroji jer su, ipak, progovorile. Za mene su heroji i policajke koji rade na tom slučaju i tužioci!

Ali roditelji tih žrtava nisu! Nemoguće je da se godinama, kao oblak lepre širio ovaj užas nad glumačkom grupom i da nijedna majka i otac, nijedan drugi profesor ili kolega glumac, nisu primetili nešto tako loše. Podrška je, kao i hapšenje, ili dobre batine, zakasnila godinama! Čude me da nisu primetili zagrižaj usne svoje ćerke, tihovanje, nedostatak volje da ustane, promene raspoloženja! NEMOGUĆE da 20 godina niko ništa nije primetio! Roditelji moji! A ja Vam bez suda kažem, Predator je kriv sigurno! Da li Vas je ambicija zaslepela, da li ste potiskivali sumnju duboko u sebe sve sa ciljem da vaše ćerke postanu velike uspešne glumice! Ako jeste, krivi ste kao i on! Jer možda jesu postale uspešne glumice, ali po koju cenu?

I dok vozim ćerku na klizanje, vidim da je tužna, da se nosić trese i da ćuti, i razmišljam ko joj je naneo bol... Znate taj tanani osećaj između očeva i ćerki gde su tate superheroji, gde tate uvek imaju vremena za svoje ćerke i gde se tate opasno se n..ebu majke onom ko im povredi ćerku. I dok je gledam vidim suzu, vidim bol. Dva dana sam je smarao da mi kaže šta je. Da skratim, dobro je, dečija posla - neko bitan je nije pozvao u bioskop, i tim mačorom ću se pozabaviti i njegovom širom i daljom rodbinom, jer moja ćerka ne sme da ne bude nepozvana ni da čeka! Ali o njemu kasnije u nekom drugom tekstu.

Nego, da se vratimo na ovu još jednu veleizdaju društva u celini, govorim u svoje ime, da je mojoj ćerki neko naneo psihički bol, a kamoli fizički, pogotovo neki opskurni umetnički umišljeni lik, ja bih to sigurno/verovatno znao. 

Zato Vas pitam, gde ste bili dok su Vam ćerke plakale?

Jer ovo je društveni problem, u kome ima mnogo činioca pakla kroz koji su te devojke prošle! Opomena da roditelji ne smeju da učestvuju u biloj kojoj vrsti zataškavanja, ni najmanjeg i ako su sudeonici toga onda im suditi kao i izvršitelju! Jer biti roditelj nije ko ima najbolju ambiciju za svoje dete, već šta si spreman da učiniš za njega i zaštitiš ga po cenu da se neki snovi i ne ostvare.