Nenad Kulačin piše za Direktno: Sednica o Kosovu - mehur od sapunice

Gotovo svako izlaganje je bilo više nego argumentovano, a predlozi krajnje dobronamerni. Sve je nekako bilo kako treba do trenutka kada bi Vučić preuzeo banku. Za svaku pohvalu je ponašanje poslanika opozicije koji su se uzdržavali od ličnih kvalifikacija predsednika države, za razliku od Vučiča. Tako je barem bilo prvog dana, za drugi dan, jednostavno, nisam imao snage, a ni volje. Da sam u pravu, govori i činjenica da je Vučić prihvatio neke od njih. Aleksandar Vučić, konačno smo to i videli, nije spreman da čuje bilo kakvu kritiku na sopstveni račun, pa bila ona i krajnje dobronamerna.
Ne priliči predsedniku Srbije da na kritike o državnoj politici odgovara ličnim diskvalifikacijama. Funkcija predsednika Srbije je nešto mnogo više. Kada mu se skrene pažnja na to da je Briselskim sporazumom srpska država ukinuta na Kosovu, on vadi fotografije i odštampane tvitove kako bi diskreditovao narodne poslanike. Za nekoga ko je ponikao iz radikalskog šinjela, mnogo je postao nežan, poput sapunice. Takva mu je, doduše, politika prema Kosovu, rastopila se. Uostalo, cela ta politika može da se svede od "ne dam Gazivode", do toga da danas tim jezerom patroliraju kosovski korpusi. O onih 5:0 iluzorno je govoriti.

Prosto je neverovatno o kakvoj se sujeti i nedemokratičnosti radi. Nije sednica posvećena njemu i njegovoj odbrani za stvari koje nisu izrečene. , sve se svelo na Vučić, Vučić, Vučić. Da li je narodnim poslanicima zabranjeno da kritikuju predsednika zato što su sedili u nekim kafićima i pisali neke tvitove? Svaki narodni poslanik koji se drznuo da mu nešto kaže, doživeo je ličnu diskreditaciju. Ako mu služba baš i nije obezbedila informacije, fotografije ili odštampane stvari, onda bi udario na njihovu stranku, koalicione patrnere, pokrete. Zašto to radi, čemu sve to? Pa, jednostavno zato što se morala dvodnevna saga o njemu predstaviti narodu upravo na takav način da bi se zacementirala situacija u kojoj je on pobednik.
Ova sednica nije bila posvećena Kosovu, već njemu. Još jedna predstava za narod koja za cilj ima da se pokaže koliku žrtvu polaže Vučić boreći se za Srbiju, Kosovo, ekonomski napredak... Sednica je morala da pokaže da je upravo Vučić taj koji je jedini Bogom dan da reši problem sa Prištinom, niko drugi, čak ni Vlada, kako je to prokomentarisala Rada Trajković. Toliko samosažaljenja, samopohvala, frenetičnih aplauza, divljenja, kukumavke, da bi i Staljin pozavideo. Srbija, verovatno, ima predsednika koji najviše od svih drugih predsednika na svetu kuka. I lepo mu je rekao Siniša Kovačević da je sam tražio da bude tu
gde jeste.

Najveći problem sa kojim se Srbija suočava, izgleda, jeste to što kada predsednik govori pojedini poslanici mu dobacuju. Zaboravio je šta je sve radio u toj istoj Skupštini kao mlađani, ali i nešto stariji radikal. Zanimljivo je, međutim, da je takvu vrstu komunikacije nedavno prihvatio na Bledu, u Sloveniji, kada je ušao u raspravu sa hrvatskom koleginicom. Ona može, ali ne i narodni poslanici. Čudan je predsednikov pogled na dijalog i demokratiju.
Ali, ostavimo sve to po strani sve to i činjenicu da više nije mnogo toga ostalo od "novog normalnog". Da li će Srbi na Kosovu živeti bolje posle ove sednice, dali će biti mirniji, bezbedniji? Apsolutno ne! Nijednu reč o tome kakva je perspektiva srpskog naroda na Kosovu nismo čuli. Nismo čuli ni to šta bi bio kompromis u pregovorima sa Prištinom. Jedino smo čuli da dok je Vučić predsednik Srbije Beograd neće priznati Kosovo. Nešto nisam baš siguran u to, ali ajde da i ja pokažem dobru volju i da poverujem u to.Nije problem u priznavanju Kosova. Ova vlast je morala da uradi ono što je prethodna nije htela, jer je na to pristala da bi postala vlast. Bivša vlast je odbila da ukine srpske institucije na Kosovu, a onda je došao Vučić i Briselski sporazum. I nad time ne treba lamentirati. Protiv jakih se ne može, ali onda se ne treba ni busati u grudi onako kako to Vučić radi. Onog trenutka kada Srbija u pregovore sa Prištinom u centar bude stavila čoveka, onda ćemo imati priliku za kompromis. Ne tablice i stikere, već život ljudi mora da bude imperativ. Svet mora da čuje i da vidi kako običan čovek živi na Kosovu. O tome nismo čuli ni reč u dva
dana rasprave o Kosovu.

Vučić nam nije rekao šta bi to mogao da bude kompromis i to je potpuno nejasno. Albin Kurti ima jasnu agendu po kojoj radi, svidela se ona nama ili ne, a šta je nama plan. Da li je to podela Kosova, da li je to Zajednica srpskih opština, da li je to sukob sa ostatkom sveta. Niko ne zna, a najgore je što to ne zna ni Vučić.