Šest najgorih saveta roditelja

Roditelji žele da njihova deca budu uspešna u životu, pa ih uče stavovima za koje veruju da će im pomoći u postizanju ciljeva.

Ali mnoge široko rasprostranjene teorije o tome šta je potrebno za uspeh pokazuju se kontraproduktivnim: mogu doneti rezultate u kratkom roku, ali na kraju dovesti do sagorevanja i neuspeha.

Evo nekoliko najštetnijih stvari kojima mnogi roditelji, u najboljoj nameri, podučavaju svoju decu:1. Kažemo našoj deci: Usredsredite se na budućnost, ostvarite svoj cilj

Trebali bismo reći: Živi (ili radi) u trenutku.

Teško je ostati čvrsto fokusiran. Istraživanja pokazuju da ljudski um luta (nije fokusiran) 50 odsto vremena kada smo budni. A kada nam misli odlutaju, možemo početi da razmišljamo o prošlosti ili da brinemo o budućnosti - što dovodi do negativnih emocija poput besa, žaljenja i stresa.

Um koji se neprestano usmerava na budućnost - od dobijanja dobrih ocena do prijave na fakultet - biće sklon većoj teskobi i strahu.

Iako malo stresa može da posluži kao motiv, dugoročan hroničan stres narušava zdravlje čoveka kao i intelektualne sposobnosti, poput pažnje i pamćenja. Kao posledica toga, preterano fokusiranje na budućnost zapravo može da narušiti cilj.

Deca se bolje snalaze i srećnija su ako nauče da ostanu u sadašnjem trenutku. A kad su ljudi srećni, brže uče, kreativnije razmišljaju i lakše rešavaju probleme.

Pozitivne emocije takođe ljude čine otpornijima na stres, pomažući im da brže prevladaju izazove i neuspehe kako bi se što uspešnije vratili na zacrtani put.

Sigurno je da deca imaju ciljeve na kojima rade. Međutim, umesto da ih podstičemo da su uvek usresređeni na ono što je sledeće na njihovom popisu obaveza, treba im pomoći da ostanu usredsređeni na to što sad rade, pa makar to bilo ništa, jer i odmarati se treba naučiti.

2. Kažemo svojoj deci: Stres je neizbežan - nastavite.

Trebali bismo im reći: Naučite da se opustite.

Danas se stres javlja kod sve mlađe dece - brinu se zbog ocena i osećaju pritisak da u školi budu bolji.

Način na koji ljudi danas žive često primerima pokazuju deci da je stres neizbežan deo života i da je osnova za uspeh. Sve više i više ljudi treba prvo stimulanse da ostanu budni (poput kofeina), a zatim uveče stimulanse kako bi mogli da zaspu (npr. biljne tablete sa melatoninom za opuštanje). Ovo nije dobar način života koji deca vide.

Nije iznenađujuće što istraživanja pokazuju da deca čiji se roditelji nose sa sagorevanjem na poslu imaju veću verovatnoću da izgore u školi od svojih vršnjaka.

Decu treba naučiti veštinama koje će im trebati da budu otpornija na stresne događaje. Iako se zahtevi posla i života ne mogu promeniti preko noći, kao ni uz napor jedne osobe, mi možemo da koristimo tehnike kao što su meditacija, joga i duboko disanje da bismo se lakše nosili sa pritiskom, a zatim te tehnike naučili našu decu.3. Kažemo svojoj deci: Nađite nešto da uradite.

Trebali bismo im reći: Zabavite se ne radeći ništa.

Čak iu slobodno vreme ljudi u zapadnim društvima imaju tendenciju da imaju pozitivne emocije visokog intenziteta poput uzbuđenja, za razliku od emocija niskog intenziteta poput smirenosti (za razliku od ljudi u istočnoazijskim zemljama).

To znači da su rasporedi naše dece često prepuni vannastavnih aktivnosti i porodičnih izleta, ostavljajući vrlo malo vremena za "dosadu".

Nema ništa loše u tome da se uzbudite, zabavite i tražite nova iskustva. Ali uzbuđenje, poput stresa, iscrpljuje našu fiziologiju, tako da nesvesno možemo podsticati svoju decu da sagorevaju energiju posle škole ili vikendom, ostavljajući im manje sredstava za vreme koje im je najpotrebnije.

Poenta nije u tome da ih nikada ne treba motivisati na razne aktivnosti ili druženja, već je poenta u tome da sve bude umereno i da se deci pruži prilika da nauče samostalnu igru, da budu sa sobom i da sanjaju, nauče da budu srećna za sebe, a ne samo zbog spoljnih uticaja.

4. Kažemo našoj deci: Izaberite bitke u kojima možete pobediti.

Trebali bismo im reći: Praviš greške i naučiš se neuspehu.

Roditelji imaju tendenciju da svoju decu identifikuju sa njihovim snagama i aktivnostima koje im prirodno dolaze, a ne kao celim ljudima. Kažu da je njihovo dete "matematičar", "društvenjak" ili "umetnik". Ali istraživanje Carol Dveck sa Univerziteta Stanford pokazuje da ovaj način razmišljanja zapravo stavlja decu u male okvire ličnosti i dugoročno smanjuje dečju želju da pokušaju nešto novo, posebno stvari za koja nisu toliko talentovana.

Na primer, kada dete primi pohvale prvenstveno zbog toga što je atletski tip, ređe je da želi da napusti svoju komfornu zonu i proba se u dramskom klubu. To ih može učiniti anksioznijima i depresivnijima kada se suoče sa neuspehom ili izazovima. Zašto? Oni veruju da ako naiđu na prepreke u određenom području, to ih čini "nedovoljnim".

Ali mozak je stvoren da stalno uči nove stvari. I dobro je učiti na greškama dok smo mladi. Zato, umesto da prepoznate snage svog deteta, naučite ga da ono zapravo može sve da nauči - sve dok pokušava. Deca će biti optimističnija i još entuzijastičnija pred izazovima, znajući da im treba samo još jedan pokušaj uspeha. I manje je verovatno da će kasnije imati problema sa samopouzdanjem ili identitetom.5. Kažemo svojoj deci: Upoznajte svoje slabosti i budite jaki.

Trebali bismo im reći: Pazite na sebe.

Ljudi imaju tendenciju da misle da je samokritičnost važna za rad na sebi. Stoga roditelji često nehotice uče svoju decu da budu previše samokritična. Ako roditelj kaže detetu da, na primer, treba pokušati da bude otvorenije, dete to može da internalizuje kao kritiku svoje prirodno zatvorene ličnosti.
Samokritičnost povećava verovatnoću da osoba bude uznemirena i depresivna kada se suoči sa izazovom.

Umesto toga, roditelji treba da podstaknu decu da razvijaju stavove o saosećanju sa sobom - tretirajući sebe kao prijatelje kojima je potrebna pažnja i podrška. To jednostavno znači da nauče da se ne kritikuju.

Na primer, stidljivo, ali empatično, dete će sebi reći da je u redu ponekad se osećati stidljivo i da njegova ličnost jednostavno nije tako "fenomenalna" kao tuđa - i da je to u redu! Može da postavi male ciljeve sa kojima će se polako otvarati prema ljudima kojima veruje. Ovakav način razmišljanja omogućiće detetu da se istakne pred izazovom, razvije nove socijalne veštine i uči na greškama.

6. Kažemo svojoj deci: Svet je okrutno mesto, čuvaj se, ti si broj jedan.

Trebali bismo im reći: Pokažite saosećanje prema drugima.

Istraživanja pokazuju da su nam od detinjstva nadalje društvene veze najvažnije za zdravlje, sreću, pa čak i dugovečnost, piše Psychology Today. Pozitivni odnosi s drugim ljudima presudni su za dobrobit, što opet utiče na čovekove intelektualne sposobnosti i konačni uspeh.

Štaviše, dopadljivost je jedan od najsnažnijih preduslova uspeha - bez obzira na stvarne veštine.

Važno je podsticati dečje prirodne instinkte da brinu o tuđim osećanjima i da se stave u tuđe cipele. Istina je da je svet okrutan. Ali, ne mora i dalje biti ako decu učimo da budu empatična, otvorena i hrabra i kad bi ljudi prestali da govore kako je bitno biti najbolji, najuspešniji, najlepši ili najpametniji.