Ljubodrag Stojadinović: Šta je meni Telenor

Ali, ipak, bio sam uveren da sam zadovoljan dobrom mrežom i nekim uslugama koje nude. Pre svega za kupce koji ne traže mnogo: da budu dostupni za pozive i poruke, na primer, da mogu da pozovu koga žele, i da ostanu bar za nijansu pametniji od telefona. Ne znam zaista po kojim merilima neko može da proglasi spravu pametnom, to sam više razumeo kao tehnološku hiperbolu. Supremaciju čipova nad ljudskom ležernošću, ili jednostavno tehničku pomoć u nedostatku ideje šta da radim sa stvarima uverenim da su pametne.

U stvari, nisam ni stigao da razmišljam o Telenoru, njihov sam klijent od kad su došli ovde kao norveška firma. Nisam primetio kad je došao i prošao čas promene vlasništva, pa su Norvežani svoju deo ovdašnje firme, ili možda čitavu tu stvar prodali nekom Čehu, koji se, kako sam načuo, zove i preziva Petar Kelner. I kad sam slučajno saznao da su Norvežani postali Česi, bila je to samo ovlašna informacija. Šta me se tiče, veza postoji, na liniji sam.

Moji problemi, bar oni koje sam uočio, počeli su, kad sam u julu prošle godine otišao po novi ugovor. Izabrao sam relativno umni telefon, dovoljno glup da mogu da mu izdajem naredbe. I paket koji mogu da podnesem.

Pristojna devojka, koja je ispisivala diktat ugovora, saopštila mi je novost: rata za usluge plaća se kao i dosad. Telefonski aparat vam uručujemo mi, ali se mesečne doznake za njega uplaćuju na posebnom računu, preko Mobi banke.

Kao relativno naivni kupac, koji u tim stvarima više prati inerciju nego logiku, bez reči sam pristao na tu novost.

Šta je to, međutim, značilo? Telenor mi je ukinuo deo pogodnosti lagodnog plaćanja, što bi moralo da bude standard, a na moja i leđa ostalih korisnika koji sklapaju nove ugovore, natovario parazitsku banku, možda sestru, možda ćerku ili svastiku firme, i obavezu da svakog meseca popunjavamo dodatnu uplatnicu i trčimo na šalter.

Zašto je menadžment firme, umesto da poslovanje klijentima učini udobnijim, odlučio da ih otvoreno maltretira? Osim postojanja nelogičnog posrednika u vidu nekakve instant banke, drugog objašnjenja nema, ili je možda u opticaju nova kovanica koja se realizuje kao korporativni sadizam. Svoje nezadovoljstvo koje osećam kao žrtva takvog poslovnog zlostavljanja, pokušao sam da izrazim traženjem odgovora, ili bar logike odakle dolazi tako glupa promena u sistemu. Operateri u kol-centru su navodno razumeli o čemu govorim, složili se da u tome nema ničeg dobrog, ali su me ostavili bespomoćnim. Odluka o tome je u sferama daleko iznad njih.

Dobro, odlučio sam da tu stvar istrpim dok mi traje ugovor, i napustim Telenor kao prostor naročite poslovne nekorektnosti.

Ali…

Ne znam zaista koji su parametri za poslovnu politiku gospodina Kelnera, ako se zaista tako zove, tek Telenor sam jedne večeri zatekao u krivolovu na medijske slobode. I to u koaliciji sa Telekomom, čiji mi ljudi dolaze u vidno ili slušno polje sa svih strana. Pozivaju me da napustim SBB, i da napravim vrednosni salto mortale i odem u ružičasti sunovrat kod njih dok je vreme. Inače… Da, na kraju svake takve ponude stoji neizrečena pretnja. Onda sam video šta to znači, a to više nije bilo moguće sakriti ni pred kim. Telenor i Telekom su odlučni da zajedničkim snagama, u neprijateljskom paktu protiv drugačijeg mišljenja i svake slobode, takvo mišljenje zakinu ili svedu na ilegalu. Dakle, da unište SBB, kako su se dogovorili, i tako pretvore Srbiju u razorni ekspres lonac. Kad sve ostane samo Pink, bez otvaranja drugih prozora ta će infekcija pobiti sve oko sebe.
Na tom nivou raskinuo sam sa svakom idejom sa Telenorom u mojoj (preostaloj) budućnosti. Verovatno ću isplatiti zaostale rate fantomskoj Mobi banci, i sa ogromnim zadovoljstvom se otresti Telenora. Sa svoje strane, on se već izjasnio da mi kao operater ni po čemu nije saveznik, nego mračna sila koju bih plaćao i finansirao svoje utamničenje.

Kod koga bih onda otišao? Možda nigde. Red je da bacim tu stvar, ionako sam svoje najbolje godine proveo bez nje.