DOK JE GRAD JURIO, ON JE ŽIVEO: Adem sa Ade Međice je kuvao, voleo i živeo drugačije

Zato je dobro je znati da je, blizu nas, postojao čovek, kojem nije bila važna boja kože, nacija, vera i kojem je jedino bila važna duša.

Dobro je znati da postojao čovek kojem je bilo dosta ratova, podela, jurnjave za slavom dok život prolazi. Zvao se Adem Rizvanović. Za života, našao je mir na Adi Međici, u svojoj sojenici, čija vrata su uvek bila širom otvorena, za sve dobronamerne goste.

- Mi smo u Banja Luci imali kuću pored reke, pored Vrbasa, on je 24 sata tekao kroz mene, a ne samo pokraj kuće. Kada sam došao u Beograd, voda mi je nedostajala. Otišao sam prvo na Dunav, međutim on je bio preveliki za mene, predivan ali, nekako, glomazan. I onda sam upoznao ovu „Lalinsku“ reku , Savu, pa sam pomislio, eto…u njoj teče Vrbas.A ovo ostrvce, ono me je, na prvi pogled , vezalo. Nije ono tada bilo ovakvo kao danas, bilo je daleko lepše.“ Pričao nam je Adem, ne tako davno, u hladu , pred kućom, uz čašicu „domaće“.

Osim reke i mira, Ademova najveća ljubav bila je kulinarstvo. Njegovu sojenicu su svi lako nalazili, jer se iz nje, uvek, široi miris domaće kuhinje i sjajnih, pomalo i zaboravljenih, jela , koje je spremao , od srca, za prijatelje i sebe, a neretko i lično dostavljao, kako drugačije nego – čamcem.

- Kod nas u kući mati je obožavala da kuva. Pamtim da je uvek pevala dok je spremala jela, a kada joj, retko, nešto ne bi ispalo dobro, znala je da psuje i šerpe i lonce. Sve sam naučio od nje i bake. Tako se živelo, uživalo se u hrani. Pravimdosta vrsta pita, od bureka, „ćoravog“ bureka, zeljanica, krompiruša, kvrguša. Sve pravim kao za sebe i volim da poklonim, Prija mi kada dajem. Nažalost, ljudi su zaboravili da daju, sistem ih tako usmerava. A kad daješ, ti si bogat - govorio je Adem.

Ademova sojenica bila je i svojevrsni muzej, svedok da su i van ovog ostrvceta živeli, a žive i danas, neki obični a veliki ljudi.

- Stvarno je mnogo ljudi ovde prošlo. Od novinara, slikara, književnika. Mnogo mi je bilo teško kada nas je napustila Gordana Suša, toliko smo se lepo, ovde, družili. Jednoga dana je dovela jednog divnog Dalmatinca, Splićanina, Borisa Dežulovića. Sve mi je svoje knjige potpisao i poklonio. Dolazili su ovde i dobri svirači, pevači… Uvek je veselo.

Ali ono što bi prvo primetio svako ko bi prišao Ademovoj kući , bio je jedan, u najmanju ruku, neobičan detalj, a sve bi postajalo jasnije kada biste shvatili da se na ovom mestu ni život, ni smrt nisu doživljavali preozbiljno.

- Mislite na ovaj mrtvački sanduk? - smejao se Adem, jer je znao odmah šta nas je zbunilo.

- Razmišljao sam, pošto se gornji deo otvara, da stavim pregradu i čaše, da bude kao mini bar. Pa ko bi vam nešto ukrao iz sanduka?! A imam jednog komšiju koji mi je rekao da neće dolaziti dok to ne sklonim. Objasnio sam mu da hoda po daskama i da su i ovo daske, samo malo drugačiji oblik. Nisam ga baš ubedio.

Iako nije tada bila kao ostatak grada, Ada Međica se menjala pred očima onih koji su na njoj živeli. Smetalo je Ademu da mu neki, tuđi svet, po svome kroji njegov mali raj.

- Ljudi je urnišu. Krenuli su da seku to stoletno drveće. Kažu „kultivišu“ ovu nesretnu, malu adu. Ne znam šta im je ta kultivizacvija, možda sam ja malo i zaostao. Međica i dalje ima dušu. Dođite i zimi, zima je ovde prelepa. Sve je do onoga šta nosiš u sebi, a čudo je ljubav. I prema reci i prema životinji i prema kuvanju i prema ljudima - pričao je Adem.

Nije bilo moguće da nekoga ne sretnete kod Adema. To nisu nikada bili „standardni gosti“ kao u presoničkim restoranima, nego su svi, odavno bili „domaći“. Ljudi su dolazili slučajno, a ostajali namerno. Nije bilo haosa, vike, samo mir, lepota prirode i Ademove priče koje greju dušu.

Prekoputa Ade Međice, svetli i živi ubrzani grad. Nastavlja svojim tempom, sa nama ili bez nas. Ali, zakasnela vest da Adem više nije tu, kao da je , malo, zatresla tu putanju, pre nego što je nastavila dalje. Zato je ovo priča za sve one koji ga , možda nisu upoznali, za nas, kojima je obogatio živote i za njega, tihog boema, čuvara naše Međice. Neka su ti mirne sve nebeske reke, dobri čoveče.