Vedrana Rudan: Mi volimo decu, deca ne vole nas

"Nijedno dete, naravno kad prestane biti dete, roditeljima ne duguje ništa. Dete je odrasla osoba kad navrši osamnaest godina. I baš bi bilo lepo kad bi roditelji odrasloj osobi mogli reći: "Bivše dijete moje, ne duguješ mi ništa. Tamo su ti vrata. Sretan put!", piše Rudan i dodaje da bi gotovo svi njeni poznanici pristali na takav rasplet da sebe vole i poštuju.

"Ne volimo se i ne poštujemo se. Mi volimo decu, deca ne vole nas. Zašto ljudi imaju decu? Životinje smo, u nama čuči zov divljine".

Rudan dalje navodi da mama kada se prvi put susretnu sa svojim bebama niko ne kaže da će ta beba jednom da postane stranac.

"Bivša beba će u vrtiću mlatiti ostale bivše bebe, krenuće u školu i biti loš đak, beba će se upisati u srednju školu, koliko koštaju privatni časovi svi znamo, neki na fakultet. Što sam ono rekla, kad dete navrši osamnaest, prestaje biti dete. Na fakultet ljudi kreću u osamnaestoj. Jesu li perverzni roditelji koji plaćaju školovanje deci koja to nisu? Ili je to "normalno"?", pita se Vedrana i zaključuje da bi se većina bišve dece složila da to jeste normalno.

Njihovo objašnjenje je uvek isto, piše ona - "nisam ja tražio, tražila, da se rodim".

"Ajmo se složiti, normalno je punoletnim ljudima plaćati fakultet iako u mnogim zemljama to "deca" sama sebi plaćaju jer roditelji bivšoj deci ne duguju ništa.

Gledam ljude oko sebe. Moje vršnjake i mlađe. Svi imamo tridesetogodišnju ili četrdesetogodišnju "decu". Poklanjamo im stanove, kuće, aute, odeću, odeću za njihovu decu, nalazimo im posao. Keš, keš, keš! Nikad dosta keša. Neki roditelji pasu travu da bi od dece izmamili hvala", ističe Rudan i dodaje da nikad "hvala" čuti neće jer "deca roditeljima ne duguju ništa".

Vedrana objašnjava da su u stvari roditelji zaslepljeni bezrezervnom ljubavlju.

"Postajemo bankomat doživotno osuđen na riganje novčanica. Što će nama telefonski poziv? Čokolada? Osmeh? Zagrljaj? Mi smo svoje na ovome svetu obavili. Izrodili smo neshvaćene genijalce koji bi bili turbo uspešni da žive u nekom drugom vremenu, da ih ne ubija korporacijski kapitalizam, da su završili neki drugi fakultet, da nisu u depri, da od nas dobiju pet hiljada eura, mi ne damo više od tri, da nisu deca razvedenih roditelja, da jesu deca razvedenih roditelja, da su deca pokojnih roditelja…"

Ona se osvrnula da roditelji treba da imaju na umu da im "deca ne duguju ništa" i onda kada deci isplaćuju ratu kredita.

"Ovih sam dana mnogo razmišljala o toj temi. Nešto se u meni definitivno prelomilo. Shvatila sam da me najzad, nakon toliko godina davanja koje se podrazumevalo iako je proslava "detetovog" osamnaestog rođendana davno iza nas, uopšte nije briga hoće li neko prema meni biti pristojan ili mi ikad reći hvala".

Dodaje da ju je teza da deca roditeljima ništa ne duguju prosvetila. Prepričala je i jednu anegdotu.

"Juče me prijatelj nasmejao. Rekao je da je nazvao sina, koji mu je rekao: "Stari, na sastanku sam, nazvaću te za pet minuta" - već petnaest dana čeka da ga nazove. Ahahahaha.

"Tebi je to smešno", čudio se. "Smešno mi je, ja se više na ta s***a neću paliti". "Blago tebi".

Vedrana kaže i da joj je dosta da se bori za ljubav četrdesetogodišnjeg deteta do poslednjeg dinara.

"Što sam dala, dala sam. Naravno da sam pogrešila kad nakon duvanja u osamnaest svećica nisam rekla: "Tamo su ti vrata". Nikad nije kasno. Dobar je osećaj pokazati vrata i dvadeset godina kasnije. Lakše se diše", završava Vedrana Rudan.