VREME DARIVANJA I PONIŽENJA Da li su članovi SNS-a zaista srećni ljudi?

Aleksandar Vučić oko sebe nema nikoga ko nije u svakom smislu beznačajan i ko ne zavisi isključivo od njega. Svoje partijske kolege je upitao: "Zamislite da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo". Vučić je izabrao Anu Brnabić prvo za premijerku, a potom za predsednicu Skupštine Srbije, zato što se njegova vladavina zasniva na totalnom poniženju ljudi. Biraćete onog koga nikada ne biste izabrali, zato što ON tako kaže. Problem s njom i ostalima iz SNS-a je u tome što oni prihvataju to poniženje, maltene kao nagradu.

Vučić ne podnosi samostalne ličnosti. Može biti da zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju, nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegova niža bića, koja sve te vašare organizuju. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. I bez kompromisa, ima tu i raznih političkih analitičara, novinara, profesora, koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju. Svi, dakle, (VALJDA) znaju da je svaki taj performans jedna velika suluda obmana, jedna velika laž. Nažalost, ipak u tome učestvuju.

To što se hvalospevi čuju od jutra do mraka ima strateški efekat. Tako se zapušavaju usta. Kako da kritikuješ savršenstvo, nekoga ko za sebe govori da je pošten, odgovoran, novac i fotelje ga ne interesuju, nije ništa ukrao, radi od jutra do sutra, i žrtvuje se za narod i Srbiju? Još jedna postavka je da verovatno većina članstva i simpatizera SNS-a ne zna da Vučić više nije (zvanično) na njenom čelu. Ali svi su oni ubeđeni da treba da obavlja bilo koju državnu funkciju. To je samo po sebi ruganje Srbiji i izraz sadističkog ponižavanja njenih građana.SNS klasa odlučuje ko će biti a ko neće biti poslovni čovek, čija svojina može da opstane, a čija će biti oduzeta, ko će da ide u zatvor, a ko neće. On će još neko vreme moći da održava svoj rejting konferencijama za novinare i izmišljanjem novih skandala i afera, ali će morati da zavodi sve veći medijski mrak kako se ne bi videlo da ništa nije postigao. U tome neće uspeti. Varanje građana, i onih najsiromašnijih, trajaće samo dotle dok ne shvate da su prevareni. A shvatiće, to će se neizbežno dogoditi.

Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom. To očigledno važi za pristalice vladajuće stranke. Režimi koji su uspostavili kulturu poniženja postaju izrazito destruktivni i prema sebi i prema svojim komšijama (državama), koje vide kao vinovnike poniženja. Pri dnu piramide vlasti, pritisak poniženja je, međutim, veći. Tu stranka i javni sektor, neraskidivo povezani, zajedno počinju da spreče urušavanje bolne zablude o spasu. Problem je u činjenici da režim ima svu moć da svoju viziju etike, ako treba i golom silom, nametne kao obavezujuću.Članove i birače SNS-a u celini, koji žive loše, možete jedno vreme održavati na okupu obećanjima, ponavljajući kako nas država blagostanja čeka iza ugla, čim prođe još jedna najteža godina. I to može neko vreme da prolazi na opštem nivou, pod pretnjom gladi, spoljnim i unutrašnjim neprijateljem, rata, građani glasači će otrpeti još jednu godinu u kojoj se teško živi, ali se ipak živi. Ali, problem je sa malim ličnim koristima. Poslom koji je građaninu lično obećao lokalni SNS poverenik. Obnavljanjem ugovora, zaposlenjem za stalno (nepoznato Ani Brnabić). Tu se oslikava "kultura" poniženja članova SNS-a.I kad im neko skrene pažnju, oni to ignorišu, uzvraćaju uvredama. Ali, to ne može da bude ignorisanje, u toj oblasti ignorisanja nema. To je ponižavajući strah koji ih razdire. Neko od opozicionih poslanika bi mogao i da im postavi pitanje, da li bi bez imalo stida, sa tom stranačkom zastavom stali ispred pola miliona apsolutno siromašnih žitelja Srbije, bez osnovnih sredstava za život.