Bez govora mržnje vlast gubi tekst

Poslanici parlamentarne opozicije su pozvali građane na skup protiv nasilja, apelujući da se preduzmu hitne mere kako se tragični događaji ne bi ponovili. Sa druge strane, vladajuća stranka je po starom dobrom običaju krenula sa uvredama. Uz njih odmah i tabloidi.

Među brojnim reakcijama na poziv za skup, istakao se Opštinski odbor Srpske napredne stranke sa opštine Vračar na kojoj se nalazi Osnovna škola “Vladislav Ribnikar”.

- U najbolnijem trenutku Srbije, opozicija izgleda kao nasilnik, zli nasilnik. Ali njihove karikaturalne mentalne sposobnosti, danas, ni više ni manje su monstruozne. Bezlično zlo, uronjeno u svoju izvitoperenu ambiciju, usuđuje se da koristi ovu nacionalnu tragediju za svoj lični interes - navodi se u saopštenju objavljenom na Fejsbuk stranici Opštinskog odbora sa Vračara.

Član Predsedništva SNS-a Branislav Malović je predstavnike opozicije uporedio sa lešinarima.

Mržnja je izvor njihove ljubavi za Srbiju, koju ne mogu pristojno da vole. Potom se ta mržnja sa pozicija moći prirodno prelije u lojalne medije koji poslušno izvršavaju naređenja i šire mržnju, crtaju mete i satanizuju koga treba. A i ne pada im teško. Suzbijanjem govora mržnje vladajuća klika bi ostala bez teksta. Uvredljivo orgijanje u Srbiji, sa političkim manekenima koji su nepovratno mentalno, vrednosno i socijalno oštećeni, pretvorilo se u nešto što je suština ideje ovdašnje vladajuće ekipe. Otvorena, odvratno mučna pretnja građanima Srbije koji ne dele njihova nakazna stanovišta. Prezir svake ljudskosti, jer u takvom ambijentu oni više ne postoje.
Tako je unutrašnji obračun sa normalnim i pristojnim ljudima u Srbiji, koji su neočekivano pružili dostojan građanski otpor uništavajućem ludilu, postao važniji od povoda. Mržnja režima prema građanima Srbije temelj je svake mržnje prema bilo kome. Srbija nije u stanju da definiše svoje probleme, niti da ih rešava. Mi se nalazimo u fukcionalnom haosu, koji neizbežno nastaje iz zarobljenog društva. Građani se nalaze pod okupacijom sopstvene vlasti. Sve što bi moralo da ima smisla, nastaje iz inercije, svi sistemi rade na nama nepoznat način, i sve što bi moralo da bude u službi građana, nalazi se pred planskim urušavanjem. Samo su uvrede stabilne.

U vlasti su odgajani „jastrebovi“ koji su zaduženi za puštanje ratničkih dimnih signala, mada iza snažnih i praznih izjava i simboličkih pretnji, ne stoji ništa osim parola, koje sve do jedne počinju sa „nećemo dozvoliti… Sve navedene sekvence imaju smisla, kao heterogeni ali živeći politički omnibus, deo apsurdne celine u kojoj uvreda postaje nezamenljiva stvarnost, inficirana sistemskim ludilom. U raspodeli svojih emocija, vlast može da čini šta joj se prohte. Može da voli koga hoće, da pristaje na koga mora, da toleriše sve sile kojima se klanja, da trpi sagovornike i druge koje prezire.

Ali, obavezno, mora da vređa svoje građane.