SRBIJA JE DOZVOLILA: Kad porastem biću Kristijan Golubović

Kristijan Golubović, poznat kao učesnik rijaliti programa i bivši kriminalac, na svom Instagram profilu je objavio snimak na kom se vidi da je bio u poseti jednoj osnovnoj školi. U društvu iskrivljenog sistema vrednosti logično je, nažalost, da se deca ugledaju na nasilnike poput Kristijana Golubovića,

To što oni u glavi imaju ideju Kristijana kao lika koji je popularan, zanimljiv i kojeg masa voli nije opasno toliko koliko je strašno što naše društvo ne nudi ništa drugo u zamenu. U vreme nastanka turbo-folka promovisana je politika ratovanja, za patriote su proglašene ubice, pevaljke i idoti su tako postali idoli mladima. I to traje i dalje.Takvo klonuće svake ideje, u kojoj magarci pokušavaju da namagarče ljude, i dalje je duhovni parametar polusveta okupljenog u ustajalom naprednjačkom leglu.

Reč je, naime, o masovnoj distribuciji neukusa među potrošače kojima takva ponuda omogućuje da se opredele. Naprednjački um je godinama lišen javne kreativnosti i bez ukusa je za bilo šta vredno. Odnos prema političkim protivnicima je definisan strahom od gubitka pozicija stečenih nezavisno od svakog pouzdanog merila kulture. Dakle, bljuvotina koja ne zaslužuje pažnju, osim što gadno bazdi na naručioce i zagađuje prostor.

Ali, u našim kućama gostuju opasni stvorovi koji se ne gase i drže decu pa i odrasle u strahu i neprekidnoj napetosti. Lopovi , barabe, ubice, siledžije, su pred našim i očima naše dece. I niko ne brani decu od onoga što u sebi te spodobe nose. Nešto mnogo gore od filozofije straha ili kulture silovanja. To je zlostavljanje kao navika i način života. Strah od budućnosti koju možda i nemamo. Zašto smo onda pristali da nas potčini vladajuća kasta, tipičan civilizacijski škart ? Da li je to naš građanski nemar, nekultura i pristajanje na smrad jer su nas nekako uverili da nismo za bolje?

Ne tako davno rokeri su se etablirali kao neki glas otpora tadašnjem režimu, tj. kao neki glas „građanske” Srbije, za razliku od one „ruralne”, kojom su dominirali narodnjaci. Sada je izgleda ta „linija podele” nestala. Ne mora to biti ništa loše, naprotiv. Uostalom, i ona ondašnja je u dobroj meri bila veštačka, kao što se i podela na građansku i ruralnu Srbiju pokazala neistinitom i „neiskrenom”. Iz „kruga dvojke” je naime lansirana narodnjačka politika „gunja i opanaka”, a ne sa „Istruli mi dunja u fioci” planine.

Pokazivanje bogatstva je svojevrsni egzibicionizam fukare. Jednoga dana sve će ovo biti prošlost, ako bilo šta od nje preostane.