Kako je Mungos ubio Maksa!

Luburić je posle 1945. i pobede partizana još neko vreme boravio na teritoriji Hrvatske boreći se sa svojim "križarima“ sve do 1946. Onda je uspeo kao i mnogi NDH velikodsotojnici i pripadnici katoličkog klera koji su učestvovali u ovom sistematskom uništavanju Srba, Jevreja i Roma, pobegao u inostranstvo, zaštitu je pronašao u frankističkoj Španiji. Tamo se bavio raznim poslovima - bio je, između ostalog, trgovački putnik i uzgajivač pilića - oženio se Špankinjom, s kojom je dobio četvoro dece, ali nikad nije odustao od političkog angažmana, kojem je krajnji i jedini cilj bila nezavisna hrvatska država.

Sredinom pedesetih godina razišao se s emigrantskom ustaškom frakcijom Ante Pavelića, te počeo da promoviše ideju svehrvatskog pomirenja ustaša i partizana izjavljujući da bi sarađivao i sa samim đavolom, odnosno Sovjetskim Savezom, kako bi se ostvarila ideja nezavisne Hrvatske. Te je Luburićeve ideje puno godina kasnije preuzeo i “tvorac moderne hrvatske države” Franjo Tuđman.

UDBA je sve vreme, od 1946. do 1969, znala gde je krvnik. Zbog specificnog odnosa SFRJ i Kaudiljove Španije, ali zašto su čekali sa uklanjanjem ovog zločinca još uvek je pitanje na koje nema odgovora.

Ideja o infiltraciji svog agenta Ilije Stanića u grupu oko Luburića potekla je od našeg konzula u Francuskoj. Ilija Stanić detinjstvo bez oca proveo je u Konjicu i kod tete u Zrenjaninu, oca Vinka su ubili partizani dok se borio u "križarima“ protiv jugoslovenske države. Vinko je svog druga Luburića pozvao za kuma kada se Ilija rodio 1945. godine, odatle kumovska veza između Ilije Stanića "Mungosa“ i Maksa Luburića.

Ilija je kao loš učenik, vrlo mlad zbog nekih krađa i crnoberzijanstva pobegao u Austriju, pa u Francusku, gde je uhapšen zbog krađe. Jugoslovenski konzul, istovremeno i saradnik obaveštajne službe, izvadio ga je iz zatvora i svojim nadređenima skrenuo pozornost na porodičnu istoriju mladog sitnog kriminalca, čiji je životni put time bio određen – smešten je u dom pod okriljem Udbe, pa zatim i školovan. Postao je špijun kodnog imena Mungos.

Udba je sredinom šezdesetih godina zaključila da joj Maks koristi više mrtav nego živ, pa je odlučila da ga likvidira, a za izvršitelja je izabran - Mungos. Luburić je u mladog Iliju imao neograničeno poverenje - kod njega je živeo i radio već nekoliko godina, kao desna ruka, vozač, razdeljivač propagandnog materijala, a prvi i jedini put ga je video kao tek rođenu bebu sve do njegove infiltracije sredinom šezdesetih, kada je došao kod Luburića u Španiju, u Karkahante nadomak Valensije. U početku Luburićevi saradnici su odbijali da dopuste da se Ilija približi Maksu, ali je on sve njihove sumnje odagnao pričom o kumstvu i herojstvu Vinka Stanića, Mungosovog oca, u „križarskim“ jedinicama.

Sredinom aprila 1969., UDBA je dala znak. Kako se ubistvo dogodilo svedoči sam Ilija Stanić „Mungos“.

- Kafa je bila gotova za tri minuta. Otrov koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u vrećici koju sam držao za pojasom. Morao sam ga prstom namazati na kašičicu. Ruke sam prao pet puta - rekao je Stanić u službenom iskazu Udbi nakon što je posle atentata pobegao u Jugoslaviju. - Uzeo sam čekić koji sam doneo iz sobe, stavio sam ga za pojas i odneo mu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Držim čekić u svojim pantalonama. Pije. Ništa. Pije sve, ili ništa. Odneo sam kašičicu u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Otrov kojim je Udba snabdela svog mladog agenta nije delovao! Hteo sam otići u sobu po štanglu. Je*em ti otrov! Štangla je najbolji lek - nastavlja dalje Stanić u svom iskazu.

- U deset do jedanaest Maks me zove: Ilija, loše mi je. Vidim, pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperi, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu. Tup. Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: Majku ti je*em ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš šta te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lobanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim jesam li ih dobro zaključao. Kad sam se vratio u kuhinju, Maks je ustao i dahće kao životinja! Sto kila u njemu. Uzmem onu štangu pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u ćebe. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da španska policija pomisli da je kidnapovan. Čekić i štanglu bacim u skladište. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: 'Koliko košta do grada', pitam.'Trista pedeset pezeta', kaže taksista. 'Evo ti pet stotina, ja častim'.

Postoji i verzija da je Ilija samo otključao vrata dvojici agenata UDBE koji su za tu priliku došli u Španiju, ali sve u svemu Maks Luburić se od ruke pravde nije izvukao. Kao na primer Nada Šakić Luburić, Andrija Artuković, kardinal Stepinac. Zašto su Srbi kao konstitutivni narod pristali da se u SFRJ umanji težina zločina NDH i da se krvnici ne jure po celom svetu je pitanje ne za pojedinca već za sve nas kao naciju.
Da li ćemo slične stvari dozvoljavati u budućnosti? Odgovorni za bilo koju vrstu zločina moraju biti izvedeni pred lice pravde, po svaku cenu, bez obzira na naciju i veru!