Janketić o predstavi koju je posvetio čuvenom ocu: "Rad na ovom delu za mene je imao terapijsku moć"

Predstava „Mrki, nisam ti ispričao“ već od svoje premijere u MTS Dvorani prestaje da bude samo pozorišni naslov i postaje prostor u kojem se privatno i scensko neprestano prepliću. To je komad koji ne računa na distancu, već na blizinu – onu neprijatnu, preciznu i ljudsku, u kojoj se porodične priče više ne prepričavaju, već se ponovo proživljavaju pred očima publike. U takvom okviru, svaka rečenica na sceni ima težinu ispovesti, a svaka tišina jednaku snagu kao i izgovoreno.

U središtu te intimne pozorišne konstrukcije nalazi se glumac Marko Janketić, koji ovom predstavom ne ulazi samo u umetnički zadatak, već u prostor ličnog pamćenja. Komad posvećen njegovom ocu, velikom glumcu Miši Janketiću, otvara pitanje koje lebdi iznad cele predstave: gde prestaje uloga sina, a počinje uloga umetnika – i da li se ta granica uopšte može održati kada je materijal toliko ličan.

Zbog toga i reakcije publike na premijeri nisu bile samo reakcije na pozorište, već i na intimu koja je bez zaštite izvedena na scenu. U takvom kontekstu, razgovor sa Janketićem prirodno počinje upravo od tog trenutka – od prve premijerne večeri, od susreta sa publikom i od odluke da se jedna ovako lična priča podeli na sceni.

Kako ste doživeli premijeru u MTS Dvorani i trenutak kada ste prvi put ovu vrlo ličnu priču izneli pred publikom?

- Predstava "Mrki, nisam ti ispričao" počela je svoj pozorišni put. Kako ste doživeli premijeru u MTS Dvorani i trenutak kada ste prvi put ovu vrlo ličnu priču izneli pred publikom?

- Bilo je vrlo uzbudljivo i emotivno jer forma ima ispovednu dimenziju. Do samog kraja, bez obzira na jasne reakcije tokom predstave, nisam bio svestan kako je publika doživela to što sam prenosio na njih. Osetio sam olakšanje nakon aplauza jer sam dobio jasnu potvrdu da priča komunicira sa publikom jako dobro.

Šta za Vas znači činjenica da je predstava „MRKI – nisam ti ispričao“ posvećena Vašem ocu, legendarnom glumcu Miši Janketiću?

- Ova predstava je, u suštini, posvećena odnosu između oca i sina. Međutim, u njoj se mogu prepoznati svi roditelji i sva deca - tema je univerzalna. Osim toga što je moj otac bio dramski umetnik i javna ličnost, tu ne postoji ništa posebno ili specijalno. Tako barem ja gledam na to.

Koliko je bilo teško otvoriti tako intimnu porodičnu priču i pretvoriti je u pozorišni komad?

- Ovo nije klasični pozorišni komad i nije klasična predstava. Ovaj komad dolazi više kao naše veče. Potrudio sam se da sebi olakšam zadatak i da tu intimu pretvorim u nešto što je pristupačno svima.

Premijera je izazvala snažne reakcije publike. Šta Vam je od tih reakcija prvo ostalo u glavi i da li imate utisak da su bile drugačije upravo zbog lične dimenzije predstave?

- Sigurno je da je to za publiku uzbudljivije, jer postoji drugačija igrana stvarnost i činjenice koje su vezane za moj i Mišin lični život. Međutim, predstava nosi iskrenost i emocije koje prevazilaze tu činjenicu. Trudio sam se da sačuvam meru.

Da li ste tokom rada na predstavi otkrili nešto novo o svom ocu ili o vašem odnosu s njim?

- Naravno, ovakvi procesi imaju terapijsku moć. Otkrio sam i o sebi i o njemu neke nove slojeve.

Kako je izgledala saradnja sa rediteljkom Anđelkom Stević Žugić na materijalu koji je toliko ličan i emotivan?

- Anđelka i ja smo bili na istoj klasi na studijama, pa se vrlo dobro poznajemo. Njoj je poznat moj senzibilitet i način razmišljanja kada je u pitanju stvaralački proces. Oboje smo baš uživali u saradnji.

Koja Vam je najživlja ili najtoplija uspomena na oca iz porodičnog života, van scene i glume?

- Ne mogu da izdvojim jednu posebnu uspomenu. To je jednostavno bila ljubav i sigurnost koju nam je pružao kao porodici.

Da li postoji njegov savet ili rečenica koja Vam se posebno urezala i danas Vam se vraća u važnim trenucima?

- Predstava govori o tome.

Povodom te lične dimenzije koju nosite sa sobom, kako se danas kao roditelj nosite s izazovima odgajanja dece u savremenom društvu? Koji je Vaš najveći roditeljski strah?

- Strah da ne budem dovoljno prisutan u životu svog deteta. Mislim da je danas od najveće važnosti da dete oseti i zna da je voljeno. Bojim se da je savremeno društvo otuđeno, ljudi su zaboravili da je ljubav najvažnija stvar u životu. Iako ovo možda zvuči kao floskula, ali bez ljubavi sve gubi značaj. Bez nje, dete teško može da izraste u plemenitog čoveka.