Beograd ih je uzeo pod svoje i nikad ih nije pustio: Priče onih koji su mu pripadali

Bilo je tu tipičnih glasnogovornika beogradskog asfalta, ali i onih koji su u taj isti asfalt utkali tugu, smeh i poeziju kakva se retko sreće.

Sarajlija Momo Kapor od Beograda je napravio mit, crtajući njegove ulice i sudbine tako da su i oni koji nikada nisu kročili na Zeleni venac imali osećaj da mu oduvek pripadaju. Ubedio je svet da je svakodnevica, sa svim svojim manama, jutarnjim kafama i kafanskim dimom, zapravo umetnost. U njegovim pričama grad se iznova rađa, a obični ljudi postaju književni likovi koji ne umiru.

Branko Ćopić je u Beograd doneo miris grmečkih šuma i nevinost seoskog deteta, ali je upravo u sivoj džungli velegrada postao simbol njegove nežnosti. Iako je ovde proveo veliki deo života, nikada nije prestao da bude onaj „dečak iz Hašana“, koji grad posmatra sa divljenjem i blagom strepnjom. Njegov Beograd nije bio salonski ni uglađen, to je bio grad običnih ljudi, studenata u menzama i onih koji se sapliću o sopstvenu dobrotu. Ćopić je gradu dao ono što mu najviše treba, dušu koja se ne stidi da zaplače od smeha.

Na sličan način, Beograd je „vaspitavao“ i Duška Radovića, Nišliju koji je sa visine svoje radijske kule decenijama budio Beograđane, ne štedeći ih, ali ih iskreno voleći. On je bio onaj strogi, ali pravedni roditelj grada, koji nas je učio da se Beograd ne voli deklaracijama, već sitnim, svakodnevnim gestovima.

Ali ako je iko ovom gradu ispisao najlepšu i najtežu ljubavnu priču, to je bio Miloš Crnjanski. Decenijama rasejan po svetskim metropolama, od Londona do Rima, Beograd je nosio kao amajliju. Dok su drugi u njemu živeli, on je za njim čeznuo. Njegov "Lament nad Beogradom" dokaz je da grad nije geografska tačka, već utočište. Za Crnjanskog, Beograd je bio jedini svetionik u moru lutanja, mesto gde se završavaju sve seobe.

Svi oni doneli su svoje svetove i utopili ih u ovo ušće, praveći od Beograda ono što on danas jeste, živu, pulsirajuću emociju. Njihova dela ostaju kao nevidljive mape grada, podsećajući nas da Beograd ne čine zidovi i ulice, već legende koje o njemu i dalje pričamo, rečima onih koji su ga voleli najviše onda kada su bili najdalje od njega.