"Ovu priliku nisam smeo da propustim": Prve reči Veljka Paunovića na mestu selektora

U poslednje dve kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo, našu "A" reprezentaciju vodiće čovek koji je omladinsku selekciju pre 10 godina popeo na krov sveta na Novom Zelandu.

Sada je ponovo tu – da verom, radom i energijom pokuša da probudi ono najbolje u srpskom fudbalu.

- Od kraja 2015. godine, skoro deset godina nisam bio u Sportskom centru u Staroj Pazovi. Osećam se prijatno kao i tada. Mnogo lepih sećanja… malo sam uzbuđen. Drago mi je što u Sportskom centru vidim ljude sa kojima sam i tada sarađivao, što su i dalje u Savezu i što imamo priliku da ponovo budemo deo zajedničke misije i novog zadatka – vidno uzbuđen počinje priču za sajt FSS čovek koji na klupu reprezentacije dolazi u veoma delikatnom trenutku, kada šanse za odlazak na Svetsko prvenstvo postoje, ali zavise i od drugih rezultata - bile su prve reči Veljka Paunovića rečene u intervjuu za zvaničan sajt FSS.

Koliko vam je bilo važno da u ovim okolnostima pokažete da patriotizam ima prednost nad svim drugim izazovima u karijeri?

- Prilika ne bira trenutak, ali se ova ukazala u momentu kada je ostalo upražnjeno mesto selektora. Ja sam upravo završio jedan projekat i otvorila se mogućnost. Nije bilo puno vremena, odluka je morala brzo da se donese. Kockice su se poklopile. Moja dužnost je bila da odgovorim na poziv što je brže moguće, da dođem u Beograd i stavim se na raspolaganje reprezentaciji.

Kako ste doživeli poziv FSS – kao izazov, obavezu ili emotivnu dužnost?

- Sve to u nekoj određenoj meri. Od malena sam privržen reprezentaciji. Bio sam igrač, reprezentativac, ali nisam ostvario san da odigram onoliko utakmica za državni tim koliko sam želeo. Kao trener i selektor, taj osećaj se vraća. Prevashodno zbog ovih momaka koji se nalaze na fotografiji iza nas – sa Novog Zelanda. Možda je ovo i poslednja prilika da se ponovo nađemo na zajedničkom zadatku, kao pre deset godina. Nisam smeo da je propustim. U očima javnosti ovo je težak zadatak, ali znam da postoji grupa momaka koji znaju kako se pobeđuje i znaju kako da plovimo kroz ove nemirne vode. To mi uliva sigurnost da ćemo napraviti zajedništvo i sve što je potrebno za uspeh. Idemo svim srcem.

Poznati ste po tome da verujete u tim, čak i kada su okolnosti teške. Kako tu energiju prenosite na igrače?

- Polazim uvek od sebe. Autentičnost, vera u sebe. Kada verujete u ono što radite i u ljude koji vas okružuju, nema potrebe da tražite velike reči i izvor motivacije. To postaje prirodno stanje sigurnosti i samopouzdanja koje se prenosi na celu ekipu.

Kada se osvrnete na 2015. i svetsko zlato sa omladincima — šta iz tog iskustva možete da prenesete sada, na seniorski tim?

- Gotovo da ne prođe mesec, a da ne pogledam neki video sa Novog Zelanda. Uvek sam imao živu sliku da ćemo jednog dana ponovo sarađivati. Nikada nisam zaboravio te momke, ni odakle smo krenuli. Posle tog Svetskog prvenstva napravio sam jedan klip — naš put do trofeja. Gledao sam ga često, i danas, kad ga se setim, uvek me obuzme isto uzbuđenje. Radujem se što ću sarađivati i sa nekim momcima koji nisu deo te generacije, ali takođe poseduju šampionski potencijal.

Kakve su bile reakcije tih igrača kada ste im javili da ponovo preuzimate reprezentaciju?

- Osetio sam uzbuđenje i ponos. Žao mi je što je nekoliko njih povređeno i nisu mogli da se odazovu pozivu, a veoma su bitni za grupu, bitni za koncepciju tima, kako u tehničkom i taktičkom, tako i u ljudskom smislu. Ali reakcije su bile divne. Tih deset godina smo ostali u kontaktu — bodrili se tokom povreda, čestitali jedni drugima na uspesima, delili trenutke. Čuo sam od Bate Mirkovića koji je vodio reprezentaciju u Andori da su momci i dalje sjajni profesionalci, da se međusobno poštuju, veruju jedni drugima, da ih i dalje krasi onaj isti entuzijazam. Sećam se kada smo se opraštali posle Novog Zelanda, rekao sam im da bih voleo te vrednosti da zadrže šta god da se desi u njihovim karijerama. Zato me je Batina informacija silno obradovala. Ponosan sam na njih.

Prvi rival je Engleska, potom Letonija — dva potpuno različita izazova. Kako pristupate pripremi?

- Prva utakmica je uvek najvažnija. Maksimalno smo fokusirani na Englesku — reprezentaciju koja je već obezbedila plasman i dominirala tokom kvalifikacija. Nisu primili nijedan gol, njihovi napadači nisu imali milosti. Biće to najteži mogući protivnik. Ali u fudbalu je uvek 11 na 11. Srce, vera i priprema često prave razliku. Želimo da budemo hrabri, pametni, organizovani i da verujemo do kraja.

Vaš otac, Blagoje Paunović, bio je deo reprezentacije koja je 1968. godine u Firenci zabeležila poslednju pobedu u duelima sa Engleskom.

- Da, i predsednik Džajić je tada postigao gol. Sećam se tih snimaka, slušao sam tatine priče. To je bio veliki dan za naš fudbal. Engleska je tada bila aktuelni svetski šampion. Pobedili smo ih tada – hajde da damo sve od sebe i sada. Fudbal uvek pruža novu šansu, a na nama je da budemo vredni i dostojni da je zaslužimo.

Šta za vas predstavlja "srpski fudbalski identitet“ – nešto što treba da se vidi na terenu?

- Da budemo organizovani, disciplinovani, hrabri i da pokažemo svoj talenat. To su četiri stuba. Redosled nije bitan, uvek jedan od njih dođe više do izražaja. Tek kad spojite sva četiri, dobijate ionaj peti, u fudbalu možda i najvažniji – pravo dase sreća okrene na vašu stranu. Znam iz ličnog iskustva, što igračkog, što trenerskog, u velikim utakmicama sreća može biti presudan faktor, ali samo ako ste ispunili prethodna četiri preduslova.

Ako biste morali u jednoj rečenici da opišete svoju trenutnu misiju na kormilu reprezentacije, kako bi ona glasila?

- Imali smo slogan na Novom Zelandu, a važi i danas: Bog svoje najteže misije daje svojim najboljim izabranicima.

Šta biste pred izlazak na Vembli poručili igračima, a šta navijačima, koji uvek očekuju više i nikada se ne predaju?

- Poruka je ista za sve: da verujemo jedni u druge, da damo sve od sebe i da ne odustajemo nijednogtrenutka. Da budemo najbolja verzija sebe i da verujemo u uspeh – u saigrača, u grupu i u podvig koji jurimo zajedno - jasan je Paunović.