„Deca su mi došla u bolnicu i...“ Potresna ispovest Vedrane Rudan o bolesti, ljubavi i strahu od kraja

Na blogu „Rudan.info“, u tekstu pod nazivom „Imati decu, nemati decu“, opisala je ličnu borbu sa kancerom i preispitivanje svega što život nosi.

Govoreći o roditeljstvu i krivici koju roditelji često nose, Rudan piše o tome kako se odnosi prema sopstvenoj deci, ali i kako ih doživljava u trenucima slabosti, kada se granica između ljubavi i straha potpuno briše.

„Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego kod kuće. Umirem od raka, sporo ide“, navodi ona u objavi, opisujući dane provedene naizmenično između bolnice i doma.

Posebno potresno opisuje trenutke sa decom:

„Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz detinjstva, a ona se smejala kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte i rekla: ‘Da mi budeš lepa, mama.’“

O sinu piše jednako emotivno:

„Doneo mi je knjigu i kutiju Kraš Dražeje. Pomogao mi da operem zube u krevetu. Poljubio me u ruku i rekao: ‘Laku noć, mama.’“

Rudan opisuje i povratak iz bolnice, trenutke svakodnevice koji dobijaju novu težinu kada je život neizvestan:

„Dan je veseo i žut. Lepo je biti kod kuće i kad si nepokretan i kad ne znaš da li je već vreme za smrt.“

U nastavku teksta govori o sitnim porodičnim ritualima koji joj vraćaju osećaj života, mirisu hrane, dolascima dece, psu, kući punoj života na trenutke.

„Deca odlaze svojim kućama. ‘Bokić’, dobacuje ćerka. Sin mi veselo maše. Čekam da muž ode u kuhinju. Plačem.“

Na kraju, ostavlja pitanje koje ostaje da visi u vazduhu:

„Bolest? Strah od smrti? Imati decu? Nemati decu?“