Kako je Srbija postala antievropska i zašto je tu važna Crna Gora

Kadrovi ponikli u Demokratskoj stranci Srbije, i u manjoj meri u Demokratskoj stranci, kao i intelektualci koji su gravitirali oko njih, zauzeli su mesta u medijima, na fakultetima, u institucijama odakle su sipali i sipaju otrov prema EU i zapadnim vrednostima, bez predaha, obrazujući nove akademske generacije građana Srbije na konzervativno-klerikalnom nacionalizmu, antizapadnom narativu i evrofobiji.

Njihova perfidnost se ogledala u tome da su oštricu kritike u prvim godinama uperili protiv NATO ciljajući “stomak” građana Srbije zbog svežeg sećanja na bombardovanje od strane Severnoatlantske alijanse, ali i zbog velike podrške članstvu Srbije u EU na prelazu između dva veka. Rečju, pucali su na NATO a ciljali su na EU. Istina postojao je i direktan politički motiv jer su se DSS i Koštunica uzdali da bi na anti-NATO histeriji mogli da sačuvaju vlast.

Svoj doprinos je dao, verovatno nevoljno, i bivši predsednik Boris Tadić sa potpisivanjem sporazuma o pomirenju sa Ivicom Dačićem kojim je Socijalistička partije Srbije rehabilitovana. Teško je odvagati da li je Tadić napravio veću grešku “mireći se” sa socijalistima ili okružujući se karijeristima i ljudima koji su i iz ovih ili onih razloga gajili animozitet prema EU i njenim vrednostima, što je danas vidljivo svima, i koji su poništili jasnu razliku koja je postojala između Srbije koja je gledala u budućnost i one koja je ostala opijena devetnaestovekovnim mitovima. Slogani poput “I Guča i Egzit”, ili “četiri stuba spoljne politike Srbije (Kina, Rusija, EU i SAD)”, pretvorili su zemlju u veliku Guču, ruskog i kineskog korisnog idiota, u kojoj, što bi rekao Pomerancev, ništa nije istina i sve je moguće.

Ispod salonskog nacionalizma i antizapadnog narativa je bujao vulgarni antievropski i antiamerički sentiment u konzervativno-klerikalnom delu društva koji je isplivao na površinu posle 2012. godine, sa dolaskom koalicije SNS - SPS na vlast.

Na to su se nadovezale spoljnopolitičke okolnosti. Rusija Vladimira Putina i Kina Sija Đinpinga su povele neobjavljeni hibridni rat protiv liberalnih demokratija i slobodnog sveta finansirajući i pružajući logističku podršku brojnim suverenističkim, nacional-populističkim, separatističkim i antisistemskim pokretima u Evropi sa sloganom koji su lansirali ideolozi Kremlja i Džongnanhaja: “Svaki signal slabljenja EU i SAD je dobra vest za nas”.

Nije slučajno da režimski mediji i salonski nacionalisti na nerežimskim televizijama danonoćno ubeđuju građane Srbije kako EU samo što nije propala a SAD se povukle na svoj kontinent, smorene da budu svetski policajac, kao da imperije mogu da podnesu ostavku na ulogu imperije?!

Ako analiziramo čitanost dnevnih novina, tabloida, nedeljnika, internet portala i gledanost televizija u Srbiji, zvuči neverovatno da je 35 odsto građana Srbije i dalje za članstvo u EU i pored svakodnevne propagande, otvorene ili prikrivene, protiv EU, NATO, SAD i Zapada u celini.

Rezultati izbora u Srbiji u poslednjih deset godina ukazuju da stranke koje se iskreno zalažu za članstvo u EU prihvatajući njena pravila i vrednosti, sve zajedno, jedva prebacuju deset odsto glasova, odnosno tek trećinu podrške birača koji su za evropsku Srbiju. Broj relevantnih političkih subjekata koji su za evropsku Srbiju sveo se na dva slova: Stranku slobode i pravde i koaliciju Moramo, ostali ne prelaze cenzus čak ni smanjeni od tri odsto.

Evropska Srbija, sve manja, sve slabija i dezorijentisanija, se našla u sendviču između srpske verzije ruskih nacionalboljševika pokojnog Eduarda Limonova, patriota po profesiji i funkcionalno nepismenog dela građanstva. Za jedne “Politika” i “TV Prva”, za druge “Večernje novosti“ i “TV Pink” a za treće “Informer” i “TV Happy” sa istim naravoučenijem: “što dalje od zle, pokvarene i propale EU”.

U srpskim medijima pod kontrolom vladajućeg režima, ali i onima koji nisu pod njegovom kontrolom, defiluje armija “frulaša iz Hamelina” koji, više ili manje, otvoreno zagovaraju ili brane političku propagandu Moskve, neki za novac, neki iz ličnih ubeđenja ili po logici Kovačevićevog Ilije Čvorovića, ako ih se drugovi sete, oni će biti zadovoljni što su obavljali dužnost.

Tako je postalo moguće da kao što su u Rusiji na istom zidu završili Petar Veliki (car koji evropeizovao Ruse), Aleksandar III (najveći reakcionar među Romanovima), Bakunjin (anarhista), Nikolaj Drugi (poslednji car), Staljin (komunistički tiranin) i Putin, u Srbiji su se u istom košu našli Karađorđe, Miloš Obrenović, Nikola Pašić, general Mihajlović, Josip Broz, Aleksandar Ranković, Slobodan Milošević i, naravno, Aleksandar Vučić.

Kakve to veze ima sa Crnom Gorom? Velike! Za budućnost evropske Srbije je veoma važno da Crnu Goru u EU uvedu političke snage koje nisu srbofobne, odnosno one koje nisu gradile svoju podršku u biračkom telu i državu, do 2020. godine, na antisrpstvu. Na taj način bi palo u vodu višedecenijsko ispiranje mozga građana o Zapadu koji želi da uništi Srbe i njihovu zemlju dok bi priča o Srbiji u EU ponovo postala kredibilna.

Podgorica koje nije antisrpska, ali nije pod kontrolom ili uticajem Beograda, članica EU i NATO, uspešna priča sa delom čelnih ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi iz Crne Gore, noćna je mora za režim i nacionalističke kružoke u obe države. Ona, kao ništa drugo, ogoljava i pokazuje u pravom svetlu propagandu antizapadnih, antiameričkih i rusofilskih ešalona u Srbiji, ali i narativ DPS-a i njegovih satelita da je samo sa njima crnogorska državnost sigurna i put ka članstvu u EU.

Zato ne čudi što su Vučić i Đukanović ponovo na istom zadatku a njihovi pioni nabacuju jedni drugima lopte za smečovanja u igri ko je veći “nacionalista” ili “patriota”. Sa DF-om ili DPS-om, kao stožerima vlasti u Podgorici pregovori o ulasku u EU će se produžiti u nedogled, i to odgovara, bez obzira na retoriku i mahanje plavim zastavama sa 12 žutih zvezdica, i jednom i drugom predsedniku.