Još jedno istorijsko NE

Njegovo novo istorijsko NE je bilo kratkog daha, nešto kraće nego emisija "48 sati svadba".

Neobično lako menjanje volje je jedna od njegovih karakternih crta, i da taj učestao uticaj stiže od pojedinih struja koje ga i koriste kao instrument za sprovođenje svojih interesa na Balkanu, i kada je stepen uticaja iskorišten za ovo "istorijsko NE" ono je brzinom svetlosti promenjeno u svakodnevno DA. Sada sledi proces objašnjavanja zašto je otišao u Tiranu i odgovor se uvek svodi na ustaljena objašnjenja: štitio je interese Srbije, branio je Kosovo, da pokaže celom svetu kako se nikoga ne boji i da neće biti sluga stranim ambasadorima.

Kampanja u vezi sa Kosovom, Srbijom i međusobnim priznanjem je uzela maha u poslednjih nekoliko meseci. Čini se kao da je međusobni scenario za dalji razvoj situacije već napisan. Ostali su samo još neki minorni detalji, poput buffer zone, da se ugovore, tj. kako opravdati predaju Kosova i njegovo konačno priznanje, koje političke metode i instrumente koristiti, tako da se na kraju izađe kao pobednik i da se izvrši svaljivanje krivice na suprotnu stranu - kosovsku. Ova predstava između srpske strane i južne pokrajine koja već poseduje elemente nezavisnosti, kreće se prema epilogu, kada će se poslednja verzija scenarija, sa potpisom stranih producenata.

Na srpskoj strani pozorišta će se čuti gromoglasan aplauz upućen Vučiću i pompa koja će uslediti kako nismo imali boljeg i mudrijeg političara, i gde će se epiteti zalepiti za njega: Silni, Veliki... Samo se nadam da nećemo imati reprizu Informerove naslovnice na kojoj su hvaljeni određeni delovi njegovog tela zbog hrabrih poteza vezanih za smanjenje plate u javnom sektoru, kako je On spreman da preduzme teške korake koji nanose štetu njegovom rejtingu zarad perspektivne budućnosti za srpski narod.

Nedostatak političkih institucija; poput onih u Americi: demokrate i republikanci, Britaniji: torijevci i laburisti, gde tradicija bavljenja politikom traje već vekovima i koji vode politiku na svetskoj sceni, u Srbiji se ustalio mit da Srbija vodi politiku. U realnom svetu, izvan studija Pinka, Happy- ja i ostale družine, politika se vodi nad Srbijom, a ne obratno. U našoj zemlji broj političkih partija se izjednačio sa brojem kladionica u državi Srbiji, a prosečno trajanje tih partija traje kraće nego trka pasa. Postojanje profesionalnih političara čiji su personalni ciljevi ispred državnih, i personalno sabotiranje pred svojim glasačima je unazadilo političku scenu, ako je ona uopšte i postojala.

Aprilski sastanak, dok rezultati izbora još nisu objavljeni, i samim tim pristajanjem na uslove pod kojima se izbor odvijao, jedan su od poslednjih u nizu izvlačenja osigurača već tempirane bombe. Nedostatak odgovornog republičkog tužioca i sudstva, za razliku od Zagorke Dolovac koja je prebacila terazije i kantare od Justicije iz suda na obližnju pijacu i koja se već godinama ne oglašava u vezi sa aferama i korupcijom. Nijedna trenutna politička opcija ne ruši temelje u pokušaju da se sistem uruši, da se agresivnije bore za pitanja i raspodelu svojine i proizvodnih sredstava.

Srbija je kao Titanik, gde se na pramcu u romantičnom zagrljaju nalaze Vučič i vodeća struktura, a običan narod u kotlarnici i tovari ugalj koji pokreće srpski Titanik. Njegova putanja je pravolinijska, gde se očekuje direktni sudar sa santom leda. Ko će prvi preći u čamce za spasavanje?

Zaključite sami.