"Radi, pa ćeš imati": Legenda o Svetom Savi

Kao što je poznato, 27. januar je vezan i za dan Svetog Save, koji je bio jedan od najznačajnih ličnosti iz Srbije. Bio je prvi srpski arhiepskop i veoma značajan za kulturu na ovim prostorima. O Svetom Savi su napisane brojne legende, a neke od njih našle su se i knjizi "Pedeset legendi o Svetom Savi".

Predgovor je napisao Vladimir Ćorović, koji vam prenosimo u celosti.

- Sveti Sava u narodnom predanju

...Kult Svetoga Save u staroj srpskoj državi bio je vrlo veliki. Njegov otac, Stevan, poznatiji po kaluđerskom imenu, Simeon Nemanja bio je osnivač dinastije Nemanjića i kao takav predmet njenog posebnog pijateta. Sveti Sava je nastavljao njegova dela u sređivanju prilika u Srbiji; prvi srpski arhiepiskop i organizator narodne pravoslavne crkve; prvi predstavnik književnosti u Srbiji, osnivač i pomagač nekoliko najvažnijih manastira, kao Hilandara, Žiče, Studenice i možda Mileševa, koji su kroz ceo srednji vek glavni rasadnici srpske kulture; i Savin značaj, prema tome, bio je višestruk I naglašavan od krugova, koji su važili kao najverniji predstavnici našeg duhovnog života i najdosledniji u radu za nekoliko stoleća. Već prenos njegovog tela iz Trnova u Mileševo, 1237., bio je akt, koji je davao povoda posebnoj glorifikaciji, a malo posle toga Sava je, kao pravi dinastijski, crkveni, pa najzad kao narodni svetitelj, postao predmet posebnih prikaza i pohvala. Već sredinom HŠ veka on dobija jedno s patosom i s mnogo retorske hagiografske veštine pisano žitije, koje početkom XIV veka nalazi jednog darovitog prerađivača i popularizatora. Teodosijevo žitije Svetog Save ušlo je u sve naše oblasti, i prešlo je čak i u rusku književnost; od njega je danas doznato 19 srpskih i pet ruskih prepisa, i nekoliko prerada raznoga oblika. U kraljevskom krugu raške države Simeon i Sava oglašavani su kao zaštitnici celog naroda i zemlje i pominjani su vrlo često u mnogim državnim aktima. Taj kult su posle primili i vladari iz sporedne nemanjićke linije, kao bosansko-srpski kralj Tvrtko I, koji se baš u Mileševu, nad grobom Svetog Save,. dao krunisati za kralja; i posle Stepan Vukčić, koji se proglasio "hercegom od Svetog Save". U Mileševu je, nesumnjivo radi značaja Svetog Save, bilo jedno vreme i sedište hercegovačkog mitropolita. U XVI veku kult Svetoga Save čuvao je i dobar deo muslimana, možda još od svoje hrišćanske starine. Više stranih putnika, koji su tih vremena svraćali u Mileševo, beleže kako "štuju mileševske kaluđere i dijele im milostinju" (Žan Šeno, 1547.); kako kaluđeri žive od milostinje "što im ponajviše pružaju Turci, koji sveca osovito štuju i jako ga se boje" (Katarin Zeno, 1550.); čak se kazuje da Mileševu "veću milostinju daju Turci i Židovi, nego li Kršćani" (Benedeto Ramberti, 1534); u Brankovićevom letopisu se priča kako je neki beg javio nadležnima u Turskoj, da "Turci veruju Svetom Savi i uzimaju znak krsta i pokrštavaju se". S toga je, veli, naređeno da se spali telo svetiteljevo, corpus prodigiis clarum! I Atanasije Đakon, u svom opisu pustošenja naših zemalja u XVII veku, navodi, da je Sveti Sava spaljen od Turaka što je jedan Turčin bio na Savinom grobu izlečen od besa. U jedom pismu iz 1597. pišu srpski kaluđeri papi u Rim: "Kako su Turci otnesli Svetoga Savu iz Mileševa njima Bog ne pomaga, ubijaju (i)h krstjani sa svake strane". Još i u XIX veku, saopštava A. Giljferding, dolazio je narod na mileševske razvaline i donosio bolesnike. Taj kult, kao što se vidi iz saopštenja u ovoj zbirci, traje uostalom još i danas. Ima čak verovanja da je Sveti Sava još i sad živ "ko sveti Aranđeo i sveti prorok Ilija" i da je štaviše "i sad na zemlji, ali ga mi ne vidimo".

Veliko poštovanje koje je Sveti Sava uživao u našem narodu, nije bilo ograničeno samo na pravoslavne i muslimane. Njemu je obraćana pažnja i od našeg katoličkog elementa, pa, štaviše, i od njegovih crkvenih lica. Savin kult dobro je poznat Dubrovčanima; pisci iz drugih mesta, katolički sveštenici, pišu Savine biografije, kao Ivan Tomko Mrnavić, ili ga slave u pesmama, kao fra Andrija Kačić Miošić. Ovaj čak izrično kazuje:

Rad čudesa kaluđera Save
Slovenske ga sve države slave.

Od brojnih anegdota, izdvojićemo jednu, koja nosi naziv "Radi, pa ćeš imati" i koja motiviše.

Radi, pa ćeš imati

- Sveti Sava putujući dođe u jedo selo, gde je, po svome običaju, poučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći: "Vala, ove godine biće velika nerodica, – rodiće, ama će grad sve satrti." I Sveti Sava ode dalje. Sad neki seljaci stanu razmišljati u sebi: "Kad nam svetitelj reče, da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde viđeti, a ono semena nek nam se bar u nevolji nađe." A drugi će opet: "Božja je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati k'a i dosle, pa što Bog da". I zaista te godine pade veliki grad i satra mnoge usjeve. Oni, koji su bili zasijali k'a i dosle, – bogme, grad satr'o veliki dio, ali ovdje malo, ondje malo, ele, oni saberu toliko, da se mogu prehraniti dok stasa novi rod. A onima, što nisu ništa zasijali, teklo nešto stare hrane, al' ne doteklo; te tako ostaše bez igdje išta.

U tom naiđe Sveti Sava, pa kad saznade šta su ovi uradili, rećiće im: "Ama braćo, ako sam vam kazao, da će biti grada, nisam vam kazao da ne radite, jer je opet sve u božjoj ruci. – Radi, pa ćeš imati!