Novi Sad: "Al' samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš"

Neko je zaista prosipao "korake ko pijan dinare, od Mičurinove do Detelinare", kao panonski mornar u "Posvađanoj pesmi", a evo šta je sve o Novom Sadu govorio Đole iz Ulice Jovana Cvijića koju je proslavio.

Tri su dragulja u kruni Balaševićevog Novog Sada. To su "Dok gori nebo nad Novim Sadom", potom jednostavno nazvana "Novi Sad", i na kraju najmlađa "Čuvaj mi, Bože, Novi Sad". Zanimljivo je da se "Novi Sad" i "Čuvaj mi, Bože, Novi Sad" nikad nisu našle ni na jednom njegovom zvaničnom izdanju.

"Dok gori nebo nad Novim Sadom" našla se na albumu "Devedesete" i kod mnogih Novosađana izazvaće gorak ukus sećanja na martovske, aprilske, majske i junske dane s kraja prošlog veka. Bilo je to grozno vreme i zaista "rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć". Novi Sad je ostao bez mostova, pa i Balašević konstatuje za jednog od njih da on i nije baš bio most da bi se u njega gledalo, već da bi se sa njega gledalo (i pod njim prvi put ljubilo).

Tih dana je "iznad Novog Sada đavo palio svoja kandila", a na Novosađanima je bilo malo toga smislenog što su mogli da urade. "Prkosna panonska vila" nije morala da ide na trg da glumi "target", bilo je dovoljno da preživi i da posle krvi dočeka slobodu od tiranina i "zaigra bosa i prkosna".

Tu dolazimo do dve najvažnije Balaševićeve pesme o Novom Sadu, pesme koje su najdirektnije posvećene gradu u kojem se rodio i dve numere koje se nisu našle na albumima, a jednu od njih ne možete da nađete ni na Jutjubu.

Pesma "Novi Sad" otpevana je pre nekih dvadesetak godina na melodiju numere "Noć kad sam preplivao Dunav". Krstare pesmom toponimi poput sokaka Zlatne grede, dok se nad kanalom ljulja klisanski bus, Salajka drema, tu su "dečaci Detelinarci" i tu je Telep.

Već tada je Balaševiću bilo jasno da su na ulicama grada bitange i da tek kad se one sklone Novi Sad se "podseti da je grad". Nije to više isti onaj sjaj koji je imao nekad, ali, ipak, "zablista ponekad, kad šest raznih crkava uglas zazvone".

Multikulturalnost Novog Sada ostaje glavna Balaševićeva ideja vodilja o gradu u kojem je rođen. Grad je to u kojem razlike ne samo da se priznaju, nego se i uvažavaju i poštuju.

U ovoj pesmi Balašević je otpevao stihove koji lagodno mogu da budu neka vrsta novosadskog gesla:

"Varoši ima, što da grešim dušu,
boljih i lepših,
al' samo jedna je, shvaćaš,
varoš u koju se vraćaš."

Pa ako je tada Novi Sad morao da se "podseća" da je grad, u pesmi "Čuvaj mi, Bože, Novi Sad", koja je prvi put otpevana, logično, u Novom Sadu na koncertu za Bogojavljensku noć 2019. godine, Balaševićev grad je već bio nešto potpuno drugačije. Pesnik se 2019. obraća "višim instancama" s upitnim postojanjem, da sačuva barem deo onoga što je ostalo od grada, "dok i to nije propalo".

Balašević peva da je grad "zaposednut i poražen", ali i sam poraženo zvuči kada u narednim stihovima pita: "Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?".

I onda se ponovo vraća na multikulturalnost, na potrebu za razumevanjem jedni drugih, na tu večitu (malograđansku) podelu na dođoše, koji su "uništili" sve, i laloše kojima je i Dunav u Novom Sadu dođoš i kojima su za svu bedu krivi, normalno, oni koji su odnekud došli. Kad već vidi da je (gotovo) sve propalo, Balaševiću ostaje da se moli.

"Čuvaj mi moje Laloše
što sve to podnose po svom…
Čuvaj mi moje dođoše
koji su ovde našli dom."

Imao je Balašević poruku i za ostavljene Novosađane. Možda su neki u trenucima samoće mišom i kursorom krenuli ka "Ankici" i patetično uzdahnuli na: "A nad Novim Sad vetar konje propinje, prolazi još jedan dan bez nje". Na starom Trgu slobode je i dalje večna revija mode i tu se, fakat, ništa nije promenilo.

U neki davni Novi Sad vratiće se stariji sa konstatacijom kako "nema više benda kao Neoplanti", iako je vrlo lako ne biti saglasan sa takvom tvrdnjom.

Đole je na poslednjem koncertu u Novom Sadu poručio "Ne dajte se, ako već do sad niste", a mi treba kao i uvek pažljivo da ga slušamo.