Sofka Nikolić – glas koji je od kafane napravio svetsku pozornicu

Pre nego što su ekrani zamenili dušu, a buka nadjačala emociju, postojalo je vreme kada se u kafanu dolazilo kao u hram, a njena pesma bila je molitva koja je spajala nespojivo, bekrije i gospodu, tugu i zanos, Balkan i svet.

Sve je počelo u mačvanskom blatu Tabanovića 1907. godine, ali je prava sudbina Sofku sačekala u Mostaru, u bašti kafane „Lira“. Tamo je jedan od najvećih pesnika naših prostora, Aleksa Šantić, opčinjen njenim glasom, proveo tri noći pišući stihove dok ga je ona pesmom vodila kroz noć. U tom istom Mostaru upoznala je i svoju srodnu dušu, virtuoza na violini Paju Nikolića, sa kojim će ubrzo krenuti u osvajanje Beograda.

Kada su se 1923. godine nastanili u prestonici, Skadarlija je dobila svoju istinsku vladarku. U kafani „Kasina“, a kasnije i u „Tri šešira“, Sofka je priređivala večeri koje su postale stvar mita. Beogradska elita, od umetnika do ministara, borila se za mesto, a o njenoj popularnosti najbolje govori podatak da je između 1923. i 1939. godine snimila gotovo sto ploča sa više od dve stotine pesama. Bila je prva zvezda čiji su tiraži bili nezamislivi, a bakšiš od samo jedne večeri bio je dovoljan da se kupi kuća u centru grada.

Za njenim stolom sedeo je krem tadašnje inteligencije. Branislav Nušić, Tin Ujević, Gustav Krklec, Miloje Živanović, Ilija Stanojević i Dobrica Milutinović bili su joj prijatelji. U tim krugovima važila je za izuzetno pametnu i razboritu ženu, sposobnu da bude ravnopravan sagovornik u svakom trenutku. Nušića je pamtila kao nepresušan izvor duhovitosti, čoveka koji nikada nije ponovio staru šalu i zbog kojeg se jedva uzdržavala od smeha dok je pevala najtužnije pesme.

Njena slava brzo je probila granice Balkana, a njen glas fascinirao je i one koji nisu razumeli ni reč našeg jezika. Upravo se u Zagrebu dogodio istorijski susret kada je svetska diva Josephine Baker prvi put čula Sofku. Opčinjena tom neobuzdanom emocijom, priznala je da takvu snagu interpretacije nikada ranije nije doživela. Kasnije, u Parizu, Sofka je stala rame uz rame sa najvećim imenima svetske scene. Evropa joj se klanjala, snimala je za najmoćnije diskografske kuće u Berlinu, Beču i Parizu, a kao krunu karijere kući je donela Zlatnu potkovicu.

Živela je životom koji je podsećao na najraskošnije holivudske priče, okružena bogatstvom i obožavanjem. Ipak, taj blistavi niz prekinula je najveća majčinska tragedija. Godine 1939, od posledica tuberkuloze, ugasio se život njene šesnaestogodišnje kćerke Mariole. Bol je bila toliko snažna da je Sofka, u zenitu slave, odlučila da zanemi. Povukla se u Bijeljinu, gde je svojoj jedinici podigla mauzolej pretvoren u sobu, zamišljenu kao prostor u kojem je Mariola trebalo da provede najlepše godine.

Decenije koje su usledile provela je u senci sećanja i tišini, daleko od svetlosti pozornice kojom je nekada gospodarila. Svoj mir pronašla je u staračkom domu, odakle je tiho otišla 1982. godine. Sahranjena je u kapeli na bijeljinskom groblju, tamo gde je decenijama ranije položila svoje srce, pored voljene kćerke i supruga Paje.

Danas, dok prolazite ulicom koja nosi njeno ime ili slušate „Moj dilbere“, setite se žene koja je spojila mostarske bašte, skadarlijsku kaldrmu i pariske dvorane u jedan jedini, neponovljivi sevdah.