"Gluma je nesiguran posao! Ko to želi svom detetu?": Ana Franić o karijeri i novoj ulozi u kultnoj komediji "Profesionalac"

Ana Franić se sa ovim komadom prvi put susrela mnogo pre studija, zahvaljujući specifičnoj kućnoj atmosferi i mnoštvu knjiga u porodičnom domu.

- Dušan je jedan od naših najvećih komediografa, tako da smo imali sve njegovo na policama. Kasnije sam tokom studija, gledala čuvenu predstavu u Zvezdari, a potom je izašao i film koji je Dušan režirao sa drugom podelom. Kao i većina mojih vršnjaka, čak i onih koji se nisu bavili glumom – ko nije gledao predstavu, gledao je film ili je bilo obrnuto. Tako da je “Profesionalac” nekako postao i ostao kultni komad kod nas, pogotovo za studente glume - rekla je u intervjuu za “Blic” Ana Franić.

Pre više od dve decenije „Profesionalac“ se igrao sa Batom Stojkovićem, Bogdanom Diklićem i Nedom Arnerić. Ovog puta ekipa je drugačija, ali razlika je, kako glumica ističe, neminovna.

- Verujem da je razlika u svemu. I da je pokušaj da se napravi potpuni rimejk, to nikada nije moguće kada uzmete druge glumce. Čak i kada dobijete iste indikacije i sve je isto, svako od nas doneće nešto svoje. Provlačimo te ljude kroz sebe i kroz svoje životno iskustvo, talenat ili kako god. Tako da to nikako neće biti ona predstava i ne treba da bude ona predstava.

Naglašava da niko od današnjih glumaca niti liči, niti treba da liči na one koji su nekada igrali te uloge.

- Ne mislim da treba da bude ni bolje ni lošije, prosto drugačije. I treba da bude drugačije. Malo je onih iz moje generacije ili mlađih, koji su gledali staru predstavu. Verovatno većina nikada nije gledala, možda nikada nisu ni čuli. Za njih će ovo biti nešto potpuno novo. Film je priča za sebe i poseban medij. Moja poruka svima je da dođu da gledaju nešto novo i da se ni na koji način ne poredi sa onim što je bilo.

"Nadam se da publika neće novu predstavu posmatrati kroz sećanje na staru"
U predstavi, pored Ane igraju Nenad Jezdić i Igor Đorđević.

- Igor Đorđević igra Teju, ono što je u prošloj predstavi igrao Bogdan Diklić, a Nenad Jezdić igra policajca u penziji, Luku Labana, koga je igrao Bata Stojković. Podela je drugačija, ljudi su drugačiji i ne treba da budu isti. Nadam se da publika neće novu predstavu posmatrati kroz sećanje na staru. Nema potrebe. Gledaće nešto novo, a Duletov tekst je uvek jako aktuelan, sada možda i više nego ikada. Toliko je aktuelan da će oni koji nikada nisu čuli za taj tekst pomisliti da je napisan sada ili da se referiše na neku današnju dnevno-političku situaciju. Nažalost, to je tako, već četrdeset i više godina praktično živimo neki dan mrmota. Ali to je za pozorište dobro, jer je ono najjače kada tretira ono što prepoznajemo kao život.
Na pitanje šta im je rekao gospodin Kovačević tokom rada, odgovara da je rekao sve što bi jednom glumcu trebalo reći.

- U procesu smo, ne znam više ni gde smo u tom procesu, a možda nije ni dobro znati. Dođe trenutak kada sve to što radimo treba da susretne publiku, jer publika donosi odjek sa druge strane.

Posebno ističe koliko je lepo raditi sa živim piscem.

- Kad je živ pisac, onda je i tekst živ, pogotovo kada taj isti pisac režira. Stvari se menjaju na licu mesta. Mislim da ponekad uzimamo zdravo za gotovo koliko je to velika privilegija. Duško je, evo izvinjavam se ako grešim, ali mislim da je, posle odlaska Ljube Simovića, naš najveći živi pisac, ne samo komediograf, nego uopšte. Raditi sa njim, kako god i šta god, velika je privilegija, pogotovo na tekstu koji je toliko značajan za istoriju našeg pozorišta, kinematografije i književnosti - smatra ona.

Dodaje i da je Dušan Kovačević izuzetno duhovit, „duhovit iz nekog mira, iz neke flegmatičnosti“, što joj veoma prija.

- Jedino sam u ženskoj podeli, pa me najviše mazi i pazi - kroz smeh kaže Ana.

Svi je pamte kao devojčicu iz „Zone Zamfirove“ Zdravka Šotre, ali prvu veliku glavnu ulogu imala je u filmu „Diši duboko“ Dragana Marinkovića i to pre 22 godine. Na pitanje koliko joj je ta uloga bila putokaz u karijeri, kaže da su zapravo sve uloge na početku svojevrsni putokazi.

- Meni su se u tom trenutku paralelno dešavali i film i pozorište i televizija, što je za jednog mladog umetnika veliki plus. Ono što je bila uloga u “Diši duboko”, a što je obeležilo i tada i kasnije moj rad, pre svega ispred kamere, malo drugačije je bilo u pozorištu, jesu uloge nekakvih graničnih likova ili likova u graničnim situacijama. I to me prati do dana danas, pogotovo ispred kamere. Dobijam uloge koje su specifične po mnogo čemu, a i uloga u “Diši duboko” jeste bila takva.

Na konstataciju da to nisu lake uloge, odgovara:

- Nisu lake, ali ono što bi mladi rekli – nije lako, ali je jako. Lepo je uvek dobijati takve uloge, a opet vas valjda nađu uloge koje pripadaju vama, vašem načinu ili vašoj hrabrosti. Ja jesam bila hrabra da te uloge dobijem, pa smo se valjda tako i našli. Mnogo puta sam se šalila da sam možda napravila karijeru na ulogama koje bi druge koleginice odbile, ali za mene su one bile izazovi i tako su me tražile. U pozorištu je bilo drugačije, to je bio neki drugi put. Mislim da je sve onako kako treba da bude.

"Uvek je teško kada se hrabro ide kroz život"

Iako se čini da je, pored brojnih televizijskih i filmskih uloga, uvek težila pozorištu, priznaje da to zapravo nije tako.

- Iskreno, nisam. Moram da priznam da sam najveću ljubav osećala prema kameri, prema onome što se dešava ispred kamere. To mi se vraćalo i od kamere i od onoga što se dešavalo iza nje, pa smo se nalazili negde na pola. Moj rad ispred kamere bio je najviše prepoznat, i od strane struke, i kroz nagrade i uspehe. U pozorištu sam možda radila više, radila sam sa važnim ljudima lepe stvari, ali ja lično nikada u pozorištu nisam osećala onu vrstu slobode, bezobrazluka i drskosti koju imam ispred kamere. Pa se to valjda tako i prepoznalo i vraćalo. Možda sada dođe neki potpuno drugi pravac u mojoj, nazovimo, karijeri, ali videćemo. Lepo je ovo što igram u “Profesionalcu”. Mislim da do sada nikada nisam imala prilike da igram takvu ženu, pa eto – zašto da ne.

Glumica kaže da je uvek teško kada se hrabro ide kroz život i kada se donose odluke, i dobre i loše, ali u skladu sa nekim važnim životnim pravcem.

- Vi samo odajete utisak lakoće zato što te odluke donosite, a postoje ljudi koji ih ne donose tako lako. I onda sa strane kažu: “Pa dobro, lako je tebi.” Pa ne, nije lako. Samo ja uvek biram da neke, i popularne i nepopularne odluke, donesem. To je moj pravac i u skladu je sa mojom ličnošću. Uvek su odluke teške - tvrdi Ana.

Kako dalje navodi ne kaje se sa ove vremenske distance ni zbog jedne odluke. 

- Mislim da je to neki put koji je uređen samim našim postojanjem. Sve vuče jedno drugo. Čak i ono što nije bilo dobro donelo je nešto dobro, što je trasiralo put za neke stvari koje su kasnije došle. Uverena sam da sve ima svoj tajming i razlog i nema razloga da se kajem. U sve sam išla srcem, mislila hrabro, želela da stvari budu takve i mislim da je iz svega po nešto dobro došlo.

Među projektima koji su obeležili njen rad, nezaobilazna je i serija „Ulica lipa“ Miroslava Lekića, koja je imala dva ciklusa, dok treći, iako napisan, nažalost nikada nije snimljen. Na pitanje koliko joj je ta uloga promenila tok karijere i da li smo u toj seriji videli drugačiju Anu, odgovara:

Jeste. Da li mi je promenila tok, to ne znam. Dosta brzo posle toga sam se odselila, tako da nisam videla neke konkretne benefite. Ali to jeste jedna od potpuno drugačijih uloga od svega što sam igrala ispred kamere. Ona ne potpada pod te neke granične likove i njihove situacije. Drago mi je što sam radila tu seriju, pogotovo sada sa ove distance, kada je skoro reprizirana. Vidim koliko je bila lepa, umivena, prava porodična serija, drugačija od onoga što se tada radilo, a i od onoga što se radi danas. Insistiralo se na nekoj lepoti i mislim da nam takvog sadržaja nedostaje.

Dodaje da joj je mnogo ljudi, nakon reprize, reklo da su je gledali prvi put ili da su je ponovo pogledali upravo zato što su u njoj prepoznali nešto drugačije.

- Trudili smo se da budu zadovoljeni određeni kriterijumi. Bila je divna glumačka ekipa, lepe uloge, lepi trenuci. Meni lično je možda najdraža saradnja sa Draganom Mićanovićem, jer ni pre ni posle toga nismo imali priliku da sarađujemo. Bio mi je direktni partner, divan glumac, i jako smo lepo radili. Mislim da ću tu seriju najviše pamtiti po njemu, po Radi (Radmila Živković prim. aut.) i po Taletu (Josif Tatić prim. aut.), koji više nisu sa nama, a apsolutno su obeležili tu seriju. Nas četvoro smo negde bili centar cele priče - ističe ona i dodaje da je „Ulica lipa“ možda i nagovestila godine koje su dolazile.

 - Malo posle toga postala sam majka, dobila sinove, baš kao u toj seriji. Možda je bila neka lepa predikcija i za mene.

Na pitanje da li je i dalje više vodi srce nego razum, odgovara bez dileme:

- Uvek. Ja sam taj čovek i ne mogu biti neko drugi. Trudim se da u svakodnevno postojanje unesem malo više mudrosti, ako je to moguće, ali bez srca ne bih bila ja. To bi bio neki mutant, a to ne bih volela. Mislim da niko ne bi želeo da vidi mene takvu, ni u životu ni u poslu. Ja verujem da se svako od nas glumom bavi na način na koji živi. Ne mogu da zamislim da glumim drugačije nego što živim, sa istom strašću i istom hrabrošću. Verovatno je sve ono najbolje od mene i na jednoj i na drugoj strani. E sad, to nosi određene konsekvence, više u svakodnevnom funkcionisanju. Ali tu se čovek trudi da pronađe mudrost, a da zadrži ono što ga čini posebnim.

 Uvek ističe da joj je najvažnija i najznačajnija uloga majke. Danas, kada su joj sinovi Andrija i Martin već odrasli, pitanje je koliko je ambiciozna mama.

- U smislu da lečim svoje ambicije preko njih – ne, baš ne - kaže bez zadrške.

A daa li ih zanima gluma.

- To je uvek neka vrsta zaraze, neminovno je. Oni gledaju taj život svakodnevno, znaju da idem na probe, na snimanja, naravno da ih to zanima. Možda čak i preterujem u pokušaju da im to malo ogadim, a možda baš grešim, pa će ih to još više privući. Ne zato što mislim da naš posao nije lep, naprotiv, smatram da je ovo najlepši posao, ali nijedan roditelj svom detetu ne želi nesigurnost. A gluma jeste nesiguran posao, zavisite od tuđeg ukusa, nikada niste potpuno svoji na svome. Ko to želi svom detetu? Verovatno niko. Nadam se da će oni naći svoj put. Ako to bude njihov put, neka njime idu mimo mene i mimo bilo kakve moje pomoći. Ne bih volela da budem začin u toj priči, niti da, ne daj Bože, učestvujem u nekim velikim razočaranjima. Mislim da će naći svoj put.

Njen otac, Severin Franić, bio je poznati filmski kritičar. Kada je počinjala, bio je, kako kaže, škrt na rečima i komplimentima. Na pitanje da li zna koja mu je njena uloga bila posebno draga, odgovara:

- Ne znam koja mu je bila najdraža. Jako je bio škrt na rečima. Plašio se da me ne pohvali previše. U “Profesionalcu” čak postoji replika kada Jezda kaže: “Mi očevi ponekad ono što bi trebalo da kažemo, kažemo prekasno ili ne kažemo nikada, a govorimo svakodnevno možda ono što ne bi trebalo.” Moj otac nije bio mnogo drugačiji. Ali znam da je bio ponosan makar na jednu scenu, iz “Na lepom plavom Dunavu. To znam, jer mi je to rekao.