"Od oca Milivoja i majke Biljane ne mogu biti Mađar" - Srbin razjasnio sve dileme: Nema zle krvi...

Prvi meč je u Nišu 14. maja (18 časova), a onda i tri dana kasnije u Vespremu. Cilj je jasan, povratak na najveću scenu, na kojoj „orlova“ nije bilo od 2023. godine i Svetskog prvenstva u Poljskoj gde je osvojeno 11. mesto.

Srpski reprezentativac Uroš Borzaš godinama nastupa za seniorski tim, ali je u mlađim selekcijama branio boje Mađarske.

- Biće motiv isti, nema zle krvi, zahvalan sam im na svemu što su mi pružili. Srbin sam, od oca Milivoja i majke Biljane. Ne mogu nikako da budem Mađar iako potičem iz multinacionalne sredine. To će uvek biti posebna utakmica za mene, igraću protiv momaka sa kojima sam odrastao. Dešavale su mi se i lepe, i ne tako lepe stvari. Utakmica u Minhenu na EP 2024. godine protiv Mađarske je bila moja najbolja u dresu reprezentacije. Verujem da će biti tako i u Nišu i u Vespremu. Biće jako interesantno i teško. Pozivam navijače iz svih krajeva Srbije - svi za Niš - počeo je Borzaš.

Potom se osvrnuo na atmosferu u Nišu.

- Kad pričam o tome kakva je atmosfera u Nišu odmah se naježim. Debitovao sam pre pet godina za Srbiju upravo u „Čairu“ protiv Makedonije, koji je tada bio prazan zbog korone. To je posebno mesto za mene, ali i za sve nas koji smo u rukometu. Gledao sam tamo reprezentaciju kao klinac, a sada slušam sećanja Mladena Bojinovića koji je sa svojom generacijom sve to proživeo i nije izgubio utakmicu. Priče o navijačima i toj podršci koja ih je nosila, to ne može da ti pruži ni jedan klub, ni bilo šta drugo na svetu. Očekujem da će da gori, da neće biti slobodnog mesta, kao i protiv Litvanije.

Borzaš je u dahu nastavio:

- Nadam se i da će „Meraklije“ napuniti svoj deo i povesti navijanje kao što je to bilo pre 10-15 godina. Jedno je sigurno, to je grad u Srbiji koji najviše voli i razume rukomet. Rasli su uz reprezentaciju, prolazili sve te lepe trenutke, prisvojili nas rukometaše kao domaće. Stvarno je poseban osećaj od trenutka kada stigneš na okupljanje u Niš, osećamo se specijalno u gradu i hotelu. Čak smo pred Litvaniju delili karte po gradskom autobusu. Odmah osetiš nešto, neku ljubav, vidiš da ljudima to znači, da je emocija jaka prema rukometu, pa čak i kada nema rezultata. Srbi vole rukomet. Sve se vidi i po brojkama kada igramo na velikim takmičenjima, kakvi su TV rejtinzi, „hajp“ koji se stvori kada pobedimo - kaže levi bek Uroš Borzaš koji je proživeo već dosta toga noseći dres sa državnim grbom.

- Kada zaigraš za svoju državu očekuješ najbolje stvari. Iz reprezentacije sam se često vraćao tužan i emocionalno ispražnjen jer nismo ostvarivali ciljeve koje smo postavili. Kada se pobeđuje, to je najlepši osećaj na svetu i živim za taj momenat da konačno napravimo neki velikih uspeh i radujemo se sa ljudima u našoj zemlji. Ova grupa momaka je odlična. Dosta igrača je u najboljim godinama, „prajmovima“ što bi se reklo, Milosavljev, Marsenić, Kukić, Pešmalbek, Cupara, svi igraju najbolji rukomet u svojim karijerama. Moramo da iskoristimo taj potencijal.

Prokomentarisao je i rad sa selektorom Raulom Gonzalesom.

- Šta možemo, pokazali smo protiv Nemaca na EHF EURO 2026 koji su kasnije igrali finale. To je praktično bilo naše upoznavanje s njim. Bilo mi je potrebno vreme da se naviknem na njegov sistem rada. Dosta igrača nije imalo ranijih iskustva s njim, a vremena nije bilo puno. Nažalost, desila se Austrija, nismo mogli da iskontrolišemo pritisak, a bili smo favoriti. Protiv Litvanaca sam očekivao teže utakmice, ali smo sve odradili na najbolji mogući način. Želeo bih da istaknem golmane u oba meča. U Nišu smo odigrali fenomenalno, više nikoga ne možeš da pobediš 17 razlike, kako god da se zove. Sistem rada nam je legao, svi shvataju polako o čemu se radi, detalje na kojima insistira. Nije kliše priča, stvarno sprovodimo u delo to što se priča u tim salama za sastanke.