A iza njih ostaće samo pustoš i sramota

Par dana kasnije na Novom groblju, jutro na dan sahrane, kao jedini zreo muškarac (ovog puta nisam mogao da se vadim da tek izlazim iz puberteta) prisustvovao sam otvaranju groba. Ljubazni grobari su mi preporučili da se dalje ne smrzavam i da slobodno odem kući.

Svaki odlazak na groblje me suoči sa realnošću i otvori pitanje svrhe postojanja. U principu znam ja to i bez posete groblju, ali ovog jutra, u danu u kome je u grob spušten moj najveći životni prijatelj, od razmišljanja o svrsi ljudskog postojanja - nikako nisam mogao da pobegnem. Život, to ti je ona crtica između godine rođenja i godine smrti rekao je veliki Đole Balašević. Šta u toj crtici treba uraditi, zašto smo tu? Jasno, važno je ostaviti potomstvo, potruditi se da oni koji ostanu iza tebe budu sposobni i dobri ljudi, ali šta činiti šire od toga?

Vidiš, o nama će ostati samo neke priče, koje će neko prepričavati ili ćemo ih zapisati, da bi neko nekada mogao da ih pročita, ali pre svega o nama će govoriti naša dela. Ono što smo uradili. Po tome ćemo eto biti zapamćeni. Ne, neće nas pamtiti po tome koliku smo imovinu ostavili. Čak i oni koji ostave mnogo toga, za nekoliko decenija izgubiće trag o tome. I u katastru i u sećanju. Iza nas ostaje ono što smo uradili za druge ljude. Koliko smo bili humani, dobri, požrtvovani. Koliko smo pomogli drugima i ostavili trag u onome čime se bavimo.

Aktuelni režim i ljudi koji ga čine svakodnevno nam daju prilike da o svemu ovome razmišljamo. Ne, nije tu u pitanju samo nekakav fudbaler nižeg ranga i kažu neuspešni ministar poljoprivrede, koji bi da postane prvi čovek našeg fudbala. Bez ikakvih referenci. Bez poznavanja modernog fudbala i ljudi koji vode evropsku i svetsku kuću najvažnije sporedne stvari na svetu. Veruje da to može da radi bolje od nekoga ko je legenda. I da stvari budu gore za tako nešto ima podršku "fudbalskih radnika" iz svih velikih klubova. A meni posle drugari zameraju što neću na Marakanu...

Pitaju li se Nedimović i ekipa oko njega šta bi im danas na sve to rekao veliki dr Mihailo Andrejević. Čovek koji je unapredio naše zdravstvo kao niko do tada i kome je fudbal bio hobi, proslavio je Srbiju i učinio da ona bude jedna od glavnih fudbalskih sila tog vremena. Član FIFA, uvažen u svim međunarodnim organizacijama. Nije se pitao šta on od svega toga može da ima, već šta može da pruži, kao lekar, fudbalski radnik, humanista...

Ovo je samo poslednji slučaj uništavanja svega dobrog što je ova zemlja imala. Nedimović u fudbalu, Grčić u EPS-u, Đurić u Vašingtonu, Vulin u vojsci, Zagorka Dolovac u tužilaštvu, starlete u parlamentu...

I svi ti nesrećnici veruju da su uspeli. A svi, kao što rekoh, imamo svoj početak i kraj.

O dr Andrejeviću, vojvodi Mišiću, Slobodanu Jovanoviću i mnogima - ostale su legende, priče, filmovi i dela kojima se ovaj narod ponosi.

Isto takvo mesto u istoriji zauzeće jedan broj naših savremenika i ja sam ponosan što su mi neki od njih prijatelji.

Možda Nemanja neće voditi fudbalski savez, ali on jeste legenda i kao takav ostaće zapamćen i o njemu je već snimljen film i suguran sam da će ih biti još.

A iza ovih drugih će ostati samo pustoš, jad i sramota.

Bratislav Marković, advokat

(www.bratislavmarkovic.com)