Piše Goran Kaluđerović: Boemska rapsodija

Ono što dizajneri naše političke i društvene stvarnosti ne mogu promeniti jeste jedan opšti očaj koji je preplavio Srbiju u koji se uklopio i pomenuti sindikat. Uverenje da se putem socijalnog dijaloga na tripartitnom nivou (poslodavci, sindikati i država), mogu punovažno zaštiti prava zaposlenih u ovakvoj Srbiji iluzorno je prosto zato jer je država prosti eksponent multinacionalnog kapitala. Socijalni dijalog ovde ima ograničeni interes i tiče se samo jedne grupe radnika iz Fijata. Time se svesno isključuju svi oni zaposleni koji su izloženi besomučnoj eksploataciji u često nehumanim uslovima poslovanja.

Setimo se samo onih eksploatisanih radnika sa pelenama pa da nam bude jasno kakav je njihov radni ambijent. Oni zato nisu dali nikakvu podršku zaposlenima u Fijatu a i zašto bi kada ni sami nikakvu podršku nisu dobili ni od države, sindikata ili bilo koga drugog. S druge strane i sami zaposleni u Fijatu davali su bezrezervnu podršku ovoj političkoj grupaciji koja gradi i održava svoju moć na cementiranju već uspostavljenih privrednih odnosa. Ni na kraj pameti im nije bilo da barem pokušaju postojeće privredne odnose da kritikuju kao, u suštini, za njih nehumane.

Samom činjenicom da su naši radnici „uhljebi“, njihova pobuna nastaje samo onda kada im je goli opstanak ili dosadašnji nivo ekonomske egzistencije ugrožen. Sindikalna solidarnost i mantre na kojima se gradila sindikalna borba ostaju u sferi poželjnog ali ne i praktičnog delovanja. Otuda i fijasko u izražavanju uličnog protesta u Beogradu. „Iako se gotovo dva miliona građana Srbije nalazi u riziku od siromaštva, iako su radna prava derogirana a problem nezaposlenosti se pokušava rešiti sa nekvalitetnim zapošljavanjem, antiliberalni kartel uspeva da stvori među gore spomenutim grupama konfrontaciju kao uslov sopstvenog održavanja.

Štaviše, sindikati nemaju ni stalne političke partnere u vidu političkih organizacija i nevladinih organizacija s kojima bi pravili široki front u borbi za sopstveni bolji položaj“. Zaposleni u Fijatu su podržavali dosadašnju političku grupaciju, tobože joj se suprotstavljajući kada im je budućnost postala neizvesna, sada očekuju pomoć od direktnog saučesnika u uzurpaciji njihovih položaja.

Premijerka, u svojim teško razumljivim javnim nastupima, bila je jasna kada je govorila o pomoći koju je država spremna da pruži radnicima: „Za odlazak na rad u Slovačkoj radnici bi dobili bonus pre odlaska od 11.000 evra, neto plata bi im bila 800 evra, a po povratku u FCA dobili bi bonus od 6.000 evra. Slični uslovi su i za rad u Poljskoj, s tim što bi plata radnicima bila 850 evra“.

Da ni svi radnici nisu u istom položaju i da postoje povlašćeni govori i to kazivanje političkog fikusa. O položaju zaposlenih s nepunim radnim vremenom, onih koji rade od kuće, onih koji rade u neformalnom sektoru ili koji rade na privremenim i povremenim poslovima, ionako nema ko da brine a i zašto bi kada su kao pojava neprimetni.

Priča o očaju po logici stvari tek će doći na naplatu. Do tada...