Kolumne
24. 01. 2022. 06:00 1
Piše Goran Kaluđerović: Šta donosi plima?
Kome pripada Srbija? Ne tako davno glumac i režiser Dragan Bjelogrlić rezignirano se obratio javnosti rekavši da su se vlastodršci u Srbiji malo zajebali jer je Srbija pomalo i njegova, a dodao bih i svih koji je vole i žele u njoj da izgrade svoje mesto primereno svojim znanjima i sposobnostima. Srbija je danas postala plen političkih hulja koje su se osilile pred srpskim ćutanjem sve do referenduma za promenu Ustava. Referendum je bio indikator da Srbija pod političkim hijenama ne želi da propada. Srpske rugobe više se ne mogu prekriti velom fantazije o ekonomskom tigru ili sličnim budalaštinama kojima će se zaseniti ono biračko telo koje sopstveno postojanje temelji na „u se na se i poda se“.
Sve počinje od srpskog upravnika koji se u samoopisu predstavlja kao najpametniji i najpošteniji političar s ovih prostora, prorok društvenih i političkih događaja, kojeg onda njegovi podrepaši stavljaju u red ljudi sa vanzemaljskim sposobnostima. Predstavljanje upravnika kao najboljeg studenta pravnog fakulteta (valjda u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu) ili njegovo sarkastično obraćanje kompnjonima nakon neočekivanog rezultata referenduma „evo, vi pametni sada vodite stranku“ (prema izveštaju tabloida njemu bliskih), trebalo je da znači da odustajanje od oprobanog recepta za politički uspeh u Srbiji koji se bazira na parama i ucenama plus medijsko urnisanje, dovodi do neizvesnosti vladajuće pozicije.
Svi ti silni upravnikovi lakeji koji su Srbiju kao plen čerupali proteklih godina svesni su da s njegovim odlaskom idu i oni. Njihova ulaznica u svet privilegovanih temeljila se na dovlačenju sigurnih i kapilarnih glasova (to se valjda tako zove), da bi sopstveno zlo prema svemu i svakome ko nije na njihovim spiskovima, iz stanja sopstvene slobodne volje pretočili u psihološku odliku bez koje ni sami više ne mogu postojati. Jednostavno rečeno, ta politička zloća emitovana od upravnika i njegove svite spustila se sve do poslednjeg čauša kojem ta zloća vlada kao i svaka zavisnost.
U bliskoj prošlosti na krilima pobede protiv „zlih žutih“ i njima sličnih , upravnik i njegova svita gradili su moć na premisi „svi protiv demokrata“ da bi ta politička platforma evoluirala u nasilje „politička manjina protiv svih“. Srbija se s vladajućim političkim kadrom ne može popraviti. Treba imati snage pa odslušati i odgledati konferencije za štampu ministra vojske ili obraćanje medijima ministra policije i zdravorazumski oceniti kapacitete tih ljudi na najodgovornijim mestima državnih institucija.
Nasilje kao krajnji izraz moći, primenjivano od prilike do prilike, imalo je, možda ne samo prikrivenu podršku upravnikove svite, koja jeosećala zadovoljstvo u nametanju svoje volje neistomišljenicima i kritičarima. Dominantna srpska politika bazirana na zakulisnim radnjama, intrigama, podmetanjima i zloći, proizvela je bespuće koje prosečnog srpskog građanina onespokojava u sagledavanju svoje i budućnosti svojih potomaka. Sve je to posledica dominantnog uzroka koji se sastoji u nezaježljivoj potrebi da sopstveni svetonazor bez preispitivanja prikaže kao jedini moguć.
Referendum je pokazao nešto drugo. To je ono stanje koje se pripisuje Kenediju a koje je slikovito predstavio izrekom „da su sa plimom sve lađe podignute“.
Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka
Komentari 1
ostavi komentar