Piše Goran Kaluđerović: RIKVERC

I to je tako otkada je on uopšte na javnoj sceni Srbije, gde, što je još veća tragedija, dominira nad svojom "bandom svega i svačega koji pojma nemaju ni o čemu"(Jovo Bakić). Nemamo dokaza, ali pretpostavljamo da je cela ta svita svesna potisnute ogorčenosti i neprijateljstva koje izaziva kod žrtava svog nakaradnog upravljanja državom i društvom.

Karikaturalno zvuči obraćanje javnosti predsednika u kojem kaže da će biti predsednik svih građana, a sa svom svojom svitom koliko do juče je govorio jezikom osvete i odmazde, pa još upozoravao da će se svi oni koji ga ne podržavaju okrenuti protiv Srbije u slučaju njegovog poraza. Pri tome, sebe je, dakako, izjednačio sa Srbijom. Za sve nepodopštine "bande svega i svačega", ličnost AV postala je apelacioni sud.

Uopšte, kako se desilo da Srbijom ovako upravlja jedna skupina? Srbija je svoju nacionalnu nezavisnost stekla nevoljno i to dezintegracijom bivšeg jugoslovenskog prostora. To jeste bio proces u kojem su zdušno učestvovali svi sadašnji nosioci političke moći u Srbiji. Na mantri seirenja nad razvalinama jedne zemlje zagovarali su snažnu izvršnu vlast ili vladara, koja/i će povratiti nacionalni značaj Srbiji. Ne malo su to prihvatili javni službenici i institucije sistema u Srbiji.

Kada nedovoljno razvijene demokratske institucije Srbije nisu bile u stanju da brzim postupkom povrate nacionalnu snagu i efikasnost sistema, javnost se okrenula onima za koje su verovali da će to uraditi. Dakle, uverenje da će oni koji su bili nosioci opskurne politike devedesetih biti u stanju da povrate nacionalni ponos i efikasnost sistme bila je potpuno neracionalna. Ustvari, fatalna greška! Trebalo je samo znati s kakvom je bahatošću upravljano opštinom Zemun devedesetih godina prošlog veka od strane radikalne stranke pa da bude jasno da se pita ne pravi, znate već od čega.

Na krilima političke pobede od pre jedne decenije, potpomognuti od strane javnosti koja je želela pravičnu državu i koja je imala kritički odnos prema dotadašnjim delimičnim uspesima Demokratske stranke, dakle, na tim osnovama javnost je želela efikasniju državu. Dobila je efikasnu partiju.

Da od snaženja državnih institucija neće biti ništa, bilo je jasno kada su u javni prostor avanzovani svi oni društveni marginalci koji do tada nisu prispeli za bilo koju odgovornu društvenu ulogu. Početno strahopoštovanje javnosti prema novim nosiocima političke moći motivisano potrebom za efikasnijom državom, evoluiralo je sada do neiskazanog prezrenja prema svekolikim satrapima od lokalnog nivoa do centralne vlasti.

Ta početna sprega novih nosioca političke moći i javnosti trebala je da izrazi potrebe te javnosti, gde nosioci političke moći nisu nikakvi samodršci već serviseri narodnih potreba. Zar?!

Sve ove "godine koje su pojeli skakavci" pokušala se kreirati društvena stvarnost kao izraz njene neodoljive potrebe da ima predsednika kakav je sada. Pri tome, on je vrhunski simulirao pravnu državu od koje više čak ni obrisi ne postoje. Obraćanje pred bivšim poslanicima nije ništa drugo do obraćanje na njegovom partijskom skupu, koje po sadržini nije ništa bolje od onog obraćanja ispred srpskog parlamenta na kojem je poput vođe navijača sebe prikazivao kao nepobedivog.

Sada se nalazi u procepu. Tertiran kao kredibilni sagovornik inostranih političkih predstavnika i to ne samo po funkciji koju ima, sada je došao u ćorsokak. Generalno, to je proizvod politike koju je zagovarao i koja se bazira na relaciji prijatelj-neprijatelj. Pri tome, inostrane političke partnere je predstavljao kao svoje prijatelje a domaće neistomišljenike kao svoje neprijatelje.

Do sada nespreman za dijalog sa neistomišljenicima na domaćoj sceni za taj dijalog neće biti spreman ni ubuduće. Za taj izbor treba da snosi posledice kao i javnost koja je učestvovala u tom izboru. I to je sve.

Ipak nije. Predsednik je rekao RIKVERC. A sada, idemo: RIKVERC!

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka