Pismo doktora: Molim u njihovo ime...

Taj dan sam proveo kao nezavisni posmatrač od 15h do 20h na biračkom mestu broj 179 u selu Vojinica, 3km od sela Oraovica kod Grdelice. Na google-maps selo izgleda bajno: četrdesetak crvenih krovova okruženo bujnom prirodom na samo 3km od autoputa.

Zeleno-crvena planinska idila posmatrano sa satelita. Kada sam se sa neba spustio na zemlju, slika je bila drugačija. Posumnjao sam da me čeka neko iznenađenje čim je Marko, moj domaćin iz Grdelice, insistirao da mi bude vodič do biračkog mesta. Prešli smo nadvožnjakom preko autoputa, nastavili još malo ka Oraovici i brzo se isključili ka Vojinici.

Gledajući "iz satelita" poverovao sam da me čeka lep asfaltirani put. Umesto toga, iskoračio sam u XIX vek i zagrebao točkovima moje dačije po izlokanom zemljanom drumu. Da nisam imao vodiča mislio bih da se radi o putu ka njivi ili putu koji koriste isključivo drvoseče, ne bih skrenuo i promašio bih pravac.

Idila sa neba pretvorila se u tugu na zemlji. U dilemi sam šta je turobnije delovalo:

Put do sela opasno sužen jer ga svom dužinom podriva planinski potok, selo ili samo biračko mesto?
Državu Srbiju na referendumu 16.01.2022.godine u selu Vojinica predstavlja biračko mesto broj 179 koje čini soba na spratu jedne napuštene kuće. Do kuće se stiže preskakanjem preko potoka oivičenog busenjem zaleđene trave ili rizičnim balansiranjem preko uske, klizave daske. Ispostaviće se kasnije da ta daska može da izdrži neverovatnih čak 100kg tereta, pa ipak nisam smeo da rizikujem.

Do sobe na spratu se stiže spoljnim stepeništem. Dobrodošlicu su mi poželeli ljubazni članovi biračkog odbora na čelu sa predsednicom, profesorkom srpskog jezika zapošljenom na određeno vreme u školi u jednom udaljenom selu. Lepa kao gorska vila, obasjavala je mračnu sobu sa podom od utabane zemlje i prozorima samo sa spoljnim krilima, a bez unutrašnjih.

Usijano bubnjarče je grejalo i povremeno nadoknađivalo nedostatak faličnih prozora. Mesto nije u dometu pa internet preko mobilnog telefona nije dostupan. Za razliku od WC-a koji jeste dostupan, ali tek u susednoj kući jer ga na biračkom mestu nema. Kroz rupu na zidu je bio provučen nekakav dotrajali kabl sa ostacima slomljenog lustera na svom kraju.

Od tri sijalična grla na lusteru, radilo je jedno. Postojeća jedna sijalica je bila sasvim dovoljna dok nije pao mrak. Morali su da je zamene jačom. Odlično smo prošli jer pritom nikoga nije udarila struja.
"Da nije ovo skrivena kamera?", pogrešno bi pomislio neki naivac koji je po prvi put u Jablaničkom okrugu. A kako da se obezbede pare za golf teren u Leskovcu ako ne rigoroznom štednjom?

Upoznao sam mnogo meštana. Divni su to ljudi, vredni, požrtvovani i iskreni. Odmah su mi priznali da su verni svakoj vlasti koja im obeća izgradnju puta. Svi su im obećavali, svima su verovali i svi su ih izigrali.

U XXI veku to je njihov neostvareni san. Do toga dana nisam znao da se vreme ponekad objektivnije može izmeriti jedinicom za rastojanje, a rastojanje jedinicom za vreme. Tri kilometra deli XX od XIX veka baš kao što se vratite sto godina u prošlost prešavši tri kilometra od međunarodnog autoputa.
Građani sela Vojinica su masovno glasali na referendumu onako kako je vlast to tražila.

Zaokruživali su "DA".

Ti mučeni ljudi su zaslužili svoj asfaltni put o kome maštaju.

Ja sam im svedok.

Zato i molim u njihovo ime!

Aleksandar Rangelov, ortoped iz Leskovca, član Udruženja građana "I ja se pitam"