POSLEDNJI SLATKI ČUVAR BEOGRADA: Priča o radnji koja miriše na detinjstvo

Nekada je Beograd imao oko 120 bombondžijskih radnji. Danas je ostala samo jedna, poslednja koja čuva zanat što je preživeo ratove, sisteme i promene trendova koje su mnoge druge odvele u zaborav. Ta radnja, mala po prostoru, ali velika po značaju, nosi ime Bombondžija Bosiljčić i postoji još od 1936. godine.

Priča počinje sa Branislavom Bosiljčićem. Ono što je tada bio zanat, vremenom je postalo porodična loza. Danas ga nastavlja treća generacija, uz radoznalo prisustvo četvrte, koja uči gledajući, slušajući i osećajući. Jer, kako kažu oni koji danas vode radnju, „ovaj posao se ne uči samo rukama, već i srcem“. U tome i jeste njihova čarolija.

Naslednici su, kao i mnogi njihovi vršnjaci, krenuli modernijim putevima – školovali se, gradili karijere, tražili svoje mesto u savremenom svetu. A onda su se vratili. Ne iz obaveze, već iz nečeg dubljeg. Iz osećaja da ono što imaju nije samo posao, već deo identiteta koji bi nestao ako ga ne sačuvaju.

- Nije lako ostaviti sve, ali je još teže pustiti da se nešto ovako izgubi - poručuju.

Radnja je kroz decenije menjala adresu, selila se iz Ustaničke, preko Obrenovca, do današnje ulice Gavrila Principa. Ali ono što je ostalo nepromenjeno jeste njen unutrašnji ritam.

Na svega dvadesetak kvadrata odvija se čitav jedan mali svet. Tu su proizvodnja i prodaja, stare mašine koje i dalje rade, mirisi koji ne podležu gradskoj buci i papirne kese koje tiho šuškaju.

Sve se i dalje pravi ručno. Bez žurbe industrijske proizvodnje. Svaki komad prolazi kroz ruke ljudi koji znaju zašto to rade.

- Ako izgubite ručni rad, izgubili ste i dušu proizvoda - kažu oni koji svakog dana stoje iza ove priče.

Nekada su postojala samo tri ukusa ratluka. Danas ih ima gotovo dvadeset. Promena koja pokazuje da tradicija ne mora da stoji u mestu, ali mora da zna svoje korene.

U ovu radnju ljudi ne dolaze samo po slatkiše. Dolaze po uspomene koje nisu nestale, već su samo tiho sačuvane u svakome od nas. Po osećaj koji se ne može kupiti, ali se može prepoznati – u trenutku kada zagrizete bombonu koja ima ukus „onako kako je nekada bilo“.

- Najlepše je kada neko kaže da ga je miris vratio u detinjstvo - čuje se tiho, kao nešto što se ne govori svakome, već samo onima koji razumeju.

Zato ovo mesto ne opstaje slučajno. Ono opstaje jer ima smisao.

I zato, kada izađete iz ove male radnje, ne ponesete samo kesu slatkiša, već i jedan osećaj više. Ovde se, već skoro čitav vek, čuva ukus starog Beograda.