Nedimoviću, Srbija je gladna!

Od pretežno poljoprivredne zemlje, sa ogromnim proizvodnim potencijalima domaće hrane, sa blagorodnom ravnicom i nepreglednim planinskim pašnjacima u kojoj su nekada bile pune štale i svinjci, Aleksandar Vučić je napravio zemlju gladnih ljudi i ojađenih poljoprivrednika. Upropaštenih stočara, osiromašenih zemljoradnika i očajnih voćara.
 
Naša realnost danas nije nikakvo zlatno doba, već su to penzije od 12.000 dinara, subvencije koje iznose 4.000 dinara po hektaru, i minimalne mesečne zarade od 35.000 dinara. Takođe, paradoksalna realnost je i da danas, kilogram telećeg mesa u maloprodaji košta skoro 1.500 dinara, a da stočari Srbije svoja grla daju u bescenje, jer nemaju više računa da se bave ovim poslom.

Domaće tržište zatvoreno je za domaće meso, jer ga je preplavilo ono uvozno pretežno iz Holandije. Da li je to agrarna politika ove zemlje? Da uvozimo tuđe i time zatiremo svoje?
 
Ko je kriv što su u zemlji svinja i goveda štale i svinjci prazni? Ko je odgovoran što prestaju sa radom i gase se farme koje su generacijama vodili ponosni stočari za koje je bilo normalno da im štale broje stotine grla? Umesto da broj svinja bude tri puta veći u odnosu na broj stanovnika kao što je to slučaj sa zemljama poput Danske, koja ni približno nema poljoprivredne potencijale i kapacitete kao Srbija, mi danas imamo situaciju da tri stanovnika deli jednu svinju i to je zaista čist debakl domaćeg svinjogojstva!

Srbija ima ministra poljoprivrede, ali samo na papiru. Zato naša borba za selo i poljoprivredu ne sme stati i zato moramo staviti tačku na propadanje ako mislimo da nam stočarstvo opstane. Znanje i iskustvo su jedini put i način da izvučemo domaću poljoprivredu iz živog blata u koje tone nezaustavljivo. Sela moramo da sačuvamo, jer Srbija ne može da se razvija ako nema jaku poljoprivredu i zdravo selo koje proizvodi hranu dovoljno kvalitetnu da bude konkurentna na svetskom tržištu.