Posthumno ubijanje pravne države

Kad god treba da pišem nešto što je vezano za pravnu struku bojim se da ne udavim čitaoce. Ali ovde se ne radi samo o pravu, već o faktičkom funkcionisanju najviših državnih zvaničnika. A oni funkcionišu tragikomično, onako kako su nam to dr Nele Karajlić i ekipa prikazivali u serijalu „Top lista nadrealista“. Valjao sam se od smeha i naravno shvatao da je parodija kad vlada štrajkuje glađu tražeći ustupke od rudara...

E onda je visoki državni funkcioner pre par godina zaista rešio da štrajkuje glađu nezadovoljan postupcima opozicije. Želeo sam da mu uputim punu podršku, uz poruku da ide do kraja, ali se on predomislio. Razum je pobedio, nisam došao na vlast da bi gladovao, verovatno je pomislio...

Podnošenje krivičnih prijava protiv samog sebe je jeftin marketinško-politički trik, koji u pravu nema neko uporište niti opravdanje, pokušaću da objasnim i zašto. Negde sam pročitao loše tumačenje ovog postupka. Tobože predsednik i njegovi saradnici pokušavaju da odbacivanjem krivičnih prijava koje faktički podnose sami protiv sebe, spreče da se protiv njih jednog dana vodi zakoniti krivični postupak, bez pritisaka i bez mitskog bića na čelu tužilaštva. To međutim nije moguće. U krivičnom pravu postoji načelo „ne bis in idem“, ali ono znači da jedno lice ne može biti dva ili više puta osuđeno za isto krivično delo. Podnošenjem krivične prijave protiv nekog lica, ne samo da se to lice ne osuđuje, već se protiv njega tim aktom ne pokreće krivični postupak.

Kratko i jasno, u krivično pravnom smislu podnošenjem i odbacivanjem krivične prijave protiv bilo kog lica, ne sprečava se mogućnost da se protiv tog lica podnese nova krivična prijava i sprovede krivični postupak, a onda i da se to lice ukoliko se u toku postupka utvrdi da je krivo, osudi i izrekne mu se kazna u skladu sa zakonom. Tek nakon pravosnažne presude, postaje važan princip koji sam naveo, da jedno lice ne može biti osuđeno za isto delo dva puta. Krivična prijava nije osuđujući akt, te njenim podnošenjem niko ne sprečava eventualno vođenje krivičnog postupka za to delo, sve do nastupanja apsolutne zastarelosti.

Takođe, poslednjih godina jako je popularno pozivanje na poligraf. Savesnim ljudima iz moje struke odavno se ovakvo ponašanje političara na vlasti smučilo, te su to objašnjavali, ali ajde da pokušam da kratko i jasno ovde nešto objasnim o poligrafu. Poligraf NIJE DOKAZ predviđen zakonom o krivičnom postupku. Poligrafsko ispitivanje je propisano zakonom o policiji i predstavlja sredstvo u njihovom operativnom radu. Ponavljam, zakon o krivičnom postupku Srbije, dakle jedini zakon koji predviđa šta su dokazi u krivičnom postupku, poligraf ne predviđa kao dokaz. Zbog toga spektakularni naslovi u žutoj štampi da je neko „prošao“ ili „pao“ na poligrafu u pravnom smislu ne znače apsolutno ništa.

Obe situacije (podnošenje krivične prijave protiv samog sebe i pozivanje na to da je neko „prošao„ na poligrafu) predstavljaju pravljenje cirkusa od nećega što bi trebala biti država, ali i pravljenje marketinško političkog trika pomoću koga se birači uveravaju u ono što vlast želi.

Osim toga, kad nam saopšte da je neko „prošao“ na poligrafu, kako da mu verujemo? Niko nam još za to nije dostavio dokaz.

Znamo da na „smederevcu“ na kome su se tobože kuvale sarme nisu postojali čunjci ili solundari, tako da te sarme nisu mogle biti skuvane. A kad neko miriše sarme na šporetu bez vatre, ja mu dalje ništa ne verujem.

Ne verujem u poligrafsko ispitivanje koje nisam video, a ne verujem ni tužilaštvu čiji se glavešina pojavi samo da se zakune ekipi bez legaliteta i legitimiteta, a onda se ceo mandat krije...

Zbog toga, kad god čujete da je tip koji je nezakonito i neustavno prisvojio sve nadležnosti, nekom naložio da protiv njega podnese krivičnu prijavu, znajte da je to pucanj u pravnu državu, koju je isti taj tip odavno ubio...

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret
(www.bratislavmarkovic.com)