Ekonomski tigar presušio

Vlast nas predstavlja kao domaće izdajnike, strane plaćenike, đilasovce, drugosrbijance, u najboljem slučaju kao sumnjičave neuke gedže. E, pa te gedže, srpski seljaci, izučile su u međuvremenu neke škole, i to ne one dopisne u Sava centru, sa sumnjivom akreditacijom. Gedže su artikulisale svoj glas i neće ga pokloniti nikom. Ta veštačka podela na građansku Srbiju i neartikulisane seljake sa vilama pada u vodu. Tačnije, pala bi u vodu da ima vode.

Naime, stanovnici prigradskog naselja Vrčin već danima nemaju vodu. Nemaju pijaću vodu, nemaju tehničku vodu, nemaju nikakvu vodu. Deo naselja koji mesecima nema normalan dotok vode, a poslednjih dana nikakav, osim u bezvodici nalazi se i u tranziciji svoje vrste. Tamo nema nepreglednih njiva koje treba zalivati, ali postoje pošta, policijska stanica, banka, škola, dom zdravlja, višespratnice sa žednim i neokupanim stanovnicima, tržni centri sa vlasnicima i radnicima objekata, decom koja u tom naselju žive i u toj školi polažu završni ispit, prljava i žedna, i još mnogi objekti i ljudi...

Ukratko, tu obitava građansko-seljačka Srbija, prvosrbijanci i drugosrbijanci objedinjeni nepremostivom činjenicom – žedni su, ne mirišu najprijatnije i ne vide da će biti bolje. Zbog toga su se odlučili na protest, izražavaju nezadovoljstvo već dva dana, mirno i dostojanstveno.

Mirno, uprkos tome što obespravljeni čovek poseduje vile (oruđe za rad, ne vile u smislu luksuznih kuća, to imaju oni koji ukidaju vodu); dostojanstveno, uprkos tome što ne mirišu lepo. Nedavno smo imali priliku da čujemo da se MHE grade na rekama sa viškom vode, zlim rekama koje plave i razaraju. O kom višku govorimo kad su ljudi žedni, gladni i neokupani? Ima li viška vode? Da li je voda postala privilegija?

Marija Starčević, profesor srpskog jezika i ponosni vrčinski gedža