Kustoskinja izložbe "Đuro Daničić - odanost jeziku" Milena Jokanović za Direktno: "Projekat koji je prevazišao sva očekivanja"

Kroz izbor dokumentarne građe i štampanih izdanja, postavka je tokom proteklih meseci osvetlila Daničićevu ključnu ulogu u razvoju srpskog jezika i njegovu borbu za utemeljenje narodnog jezika kao osnove pisane kulture.

Pred samo zatvaranje izložbe, razgovaramo sa dr Milenom Jokanović, višom naučnom saradnicom Filozofskog fakulteta u Beogradu, kustoskinjom izložbe Đuro Daničić: odanost jeziku" o početnoj ideji izložbe, reakcijama publike i utiscima koje ovaj projekat ostavlja danas.

Kako, pred sam kraj izložbe, sagledavate početnu ideju projekta i da li je tokom realizacije došlo do promena u odnosu na prvobitnu koncepciju?

- Iskreno, bez želje da zvučim pretenciozno i nekritički, proces i rezultat rada na ovom projektu, odnosno sama izložba o Daničiću, prevazišli su sva moja očekivanja i nadanja. Od prvog sastanka do svečanog otvaranja i pratećih programa tokom četiri meseca, osećam privilegiju što sam deo interdisciplinarnog tima. Konceptualizacija izložbe odvijala se paralelno sa istraživanjem građe, konsultacijama sa stručnim saradnicima i promišljanjem prostornog i vizuelnog oblikovanja u stalnom dijalogu i višeglasju. Neke od početnih ideja i planiranih artefakata naravno nisu našli svoje mesto u krajnjoj postavci. Ipak, ovu činjenicu smatram veoma pozitivnom; pokazateljem da je svako od nas iz lične perspektive bio spreman da preispita svoja polazišta i čuje druge.

Postavka ima autorski prečat svakog od članova tima i sudeći po dosadašnjim komentarima publike, veoma je pozitivno ocenjena.

Na početku je bilo izazovno razmišljati kako u velikom galerijskom prostoru predstaviti život i značaj Đure Daničića, široj javnosti i dalje nedovoljno poznat. Međutim, saradnja sa kolegama iz brojnih institucija omogućila je da kroz knjige, rukopise, slike, skulpture, litografije, crteže i fotografije predstavimo duh vremena u kojem Daničić ostavlja neizbrisiv trag.

Šta je vas lično najviše zainteresovalo ili inspirisalo u procesu pripreme izložbe i radu sa materijalom o Đuri Daničiću?

- Držati u ruci bilo koji od originalnih rukopisa ili umetničkih dela sačuvanih dva veka i promišljati kako da auru ovog artefakta približimo publici, za mene je veoma inspirativno. Ipak, izdvojila bih jedan predmet: spomen kutijicu Mine Karadžić koja je najzad postala i konceptualna i vizuelna osnova za promišljanje čitave izložbe. Živo se sećam trenutka u kojem u Arhivu SANU prvi put otvaramo ovu zelenu kutijucu sa zlatnom ornamentalnom dekoracijom i čitamo delikatno ispisane i oslikane posvete Mini Karadžić najvećih srpskih, ali i svetskih književnika, filologa, umetnika i drugih intelektualaca 19. veka. Dok prelistavam ovaj spomenar, zamišljam Minin i Vukov dom u Beču u kojem se svi susreću, vode duge razgovore, a onda, uz šoljicu čaja ostavljaju Mini poruke poput Radičevićeve „Pevam danju pevam noću“ ili narodne pesme „Uzmi zvjezdu pred sobome (…)” koju joj Daničić zapisuje. U ovom malom artefaktu, koji smo i doslovno, ali i u prenesenom značenju raspakovali na izložbi, sabran je čitav, duh romantizma, ali i vremena snažnih kulturnoistorijskih promena 19. veka.

Na koji način je izložba tokom trajanja doprinela boljem razumevanju značaja Đure Daničića?

- Izložbu je tokom prethodna četiri meseca obišlo oko 40.000 posetilaca. Održano je 14 stručnih predavanja o Daničićevom radu i oko 30 vođenja za organizovane školske i studentske posete. Već ove brojke, kao i komentari u knjizi utisaka, potvrđuju da smo uspeli da predstavimo Daničića kao ključnu ličnost u razvoju savremenog srpskog jezika u turbulentnim okolnostima borbe za nacionalni identitet sredine 19. veka.

Posetioci, kada uvide u kojoj je meri njegov angažman doveo do takozvane Godine Vukove pobede, 1847. o kojoj učimo još u osnovnoj školi kao godini u kojoj su po prvi put objavljena dela pisana narodnim jezikom: Rat za srpski jezik i pravopis mladog dvadesetdvogodišnjeg Daničića, Vukov prevod Novog zavjeta, Radičevićeve Pesme i Njegošev Gorski vijenac; ili kada prepoznaju obrise panorame Beograda u kojem danas živimo – sa Sabornom crkvom koja se tada gradi i Kapetan Mišinim zdanjem koje se uzdiže na Velikoj pijaci i danas predstavlja središte Beogradskog univerziteta koji spomen-pločom i očuvanim Daničićevim radnim kabinetom čuva uspomenu na jednog od prvih profesora – prepoznaju korene savremenog života i neizbrisiv trag koji je Daničić ostavio.

Litografija osnivanja Društva srpske slovesnosti, današnje SANU, u čijoj je zgradi izložba postavljena, zatim rukopisi zapisnika koje Daničić kao prvi sekretar vodi, kao i njegov život i rad u Novom Sadu, Bratislavi, Beču, Beogradu i Zagrebu, predstavljeni kroz onovremene panorame, uspeli su da približe epohu i njegov doprinos formiranju identiteta koji nas i danas određuje.

Najzad, kako je Daničić izrekao: „Jezik čovečji je ogledalo duha čovečijega, ili ti onoga u čovjeku što čini čovjeka da je čovjek.“

Kakve su reakcije publike tokom trajanja izložbe i da li vas je nešto posebno iznenadilo?

- Reakcije publike i stručne javnosti su veoma pozitivne. Izložba je, što nas je posebno obradovalo, tokom školskih i studentskih poseta postala svojevrsna učionica za časove kulturne istorije, jezika, muzeologije, ali i umetnosti i dizajna postavke. Mladi posetioci uneli su živost u galerijski prostor i nove poglede na prezentovanu baštinu. Iznenađenje za sve bio je segment izložbe o rečnicima. Naime, saznanje da se metodologija prikupljanja pojmova koju je uspostavio Đuro Daničić tokom rada na prvim rečnicima našeg jezika do danas nije promenila, bilo je veoma inspirativno. Stoga je za potrebe izložbe nastao i savremeni video rad Trag zasnovan na Daničićevim rečima upućenim Stojanu Novakoviću o tome kako da prikuplja nove pojmove. Rečnici, a posebno Daničićev Rječnik iz književnih starina srpskih kroz objašnjenja značenja reči, otkriva nam čitavu kulturnu istoriju Srba i težnju da se sva znanja prikupe i po prvi put na ovaj način sistematizuju.

Takođe, mene lično, ali i mnoge druge posetioce iznenadila je činjenica da se Daničićev prevod Starog zaveta do danas smatra neprevaziđenim, dok prevod Pesme nad pesmama, čije odeljke smo predstavili i na izložbi, mnogi filolozi smatraju svojevrsnim umetničkim delom. Sigurna sam da ćete se složiti s ovim mišljenjem kada se vratite čitanju tih stihova.

Da li smatrate da ova izložba otvara prostor za nova istraživanja ili drugačije tumačenje dela i značaja Đure Daničića u savremenom kontekstu?

- Izložba i katalog Đuro Daničić: odanost jeziku na kraju 2025. godine zaokružuju Godinu Đure Daničića, koju je SANU posvetila obeležavanju dva veka od njegovog rođenja. Ovde su sumirani savremeni doprinosi tumačenju njegovog dela i značaja, predstavljeni tokom godine u okviru naučnog skupa i monografije Život delo vreme.

-  Ipak, koliko god težili da damo odgovore, svaki istraživački proces otvara nova pitanja i sigurna sam da će Daničićev rad nastaviti da inspiriše kao što je to činio još za njegovog života. Prilikom konceptualizacije, nama su od posebnog značaja bili zapisi savremenika o Daničiću, ali i ehoi njegovog doprinosa koji odzvanjaju u književnim delima, radio drami i televizijskim emisijama.

Reči Aleksandra Belića i posle mnogo godina u ovom kontekstu ostaju istinite: „Daničić nije potonuo u nauci i u kulturi svoga vremena. On je jedan od retkih sinova naše zemlje čiji se uticaj zrači daleko preko granica pokolenja u kojem je ponikao. I to je najrečitiji dokaz o velikoj vrednosti njegovih dela i njegovog rada pred kojim blede i najkrupnije reči o njegovoj slavi i veličini. I posle stotinu godina od rođenja svoga Daničić duhovno živi među nama podstičući i snažeći kulturni razvitak našeg naroda. Slava mu!“

Koju poruku ili utisak biste voleli da posetioci ponesu sa sobom nakon obilaska izložbe?

- Kako govorimo o čoveku koji je jeziku posvetio čitav život, prirodno je da upravo njegovim rečima, veštije komponovanim nego što bih ja mogla da zaključim ovaj razgovor, prenesemo poruku. Reči koje smo odabrali i za sam kraj izložbe, Daničić je uputio omladini tokom govora održanog u Pirotu 1880. godine: „Što sam god radio, radio sam po dužnosti svojoj. I vas molim da činite svaki svoju dužnost. Za otadžbinu se ne gine samo na bojnom polju. Za otadžbinu se može umirati na svakom korisnom radu. I ono što smo koji uzeli na se, ili što nam je palo u deo, dužni smo raditi svom snagom svojom, svom krepošću svoje volje. I kad tako izvršimo svaki svoju dužnost, onda ćemo odužiti narodu dug koji mu dugujemo!“