Ljubodrag Stojadinović: Ključevi od tamnice | Kolumne | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Ljubodrag Stojadinović [ Izvor: N1 ]

16. 09. 2020. 10:29 6

Ljubodrag Stojadinović: Ključevi od tamnice

Životinje su najugledniji građani ove proćerdane države. U navedenoj tvrdnji pripadnici faune izvedeni su iz svoje prirode i pripisane su im najgore ljudske osobine. Dužan sam, dakle, da se izvinim poštovanim životinjama. Ljudoidi su najstrašniji stvorovi na zemlji, pa i u tamnici zvanoj Srbija.

Prebijanje u Novom Sadu, uz surovo lomljenje udova, jeste slika dostojna strašnih svetskih zatvora. Ali ovde nije bilo čuvara niti bilo čije pomoći. Nasilnik je samo pokazao surovost haotične paradržave na njenom neizbežnom putu ka anarhiji, i šta sve može dresirani brojler bez mozga. On je njen uhranjeni deo, pripadnik mračne falange koju štiti odsustvo norme i negacija životne etike. On je deo kockarske bande koju vlast pazi i neguje, čuvajući pomno i svoju banditsku narav.

To su mesta u kojima se traži uteha za sve što je zauvek izgubljeno, pijana zabluda da se od lopuža može bilo šta dobiti na sreću. Dodatni sumrak u samrtnom društvu, koje se teško snalazi u ubrzanom odumiranju ljudskosti.

Ako u prethodnim redovima vidite pesimizam autora, videli ste sasvim dobro. To osećanje ne dolazi samo kao odgovor na scene nepodnošljivog nasilja. Ta surovost je brutalni odgovor na ono što jesmo. Izgleda da više nismo ništa. I nismo sposobni da se odbranimo. Ni sebe, ni svoje bližnje, ni prijatelje, ni starije ljude, ni žene, pošten i čestit svet, mirne komšije, dečake i devojčice koji idu ili ne idu u vrtiće i osakaćene škole. Ni invalide, ni bolesne, ni siromašne i gladne. Nikoga, ni od koga.

Država ne može niti želi da nas brani. Ona nas napada i ugrožava u svakoj prilici, na drugoj je strani od naših života, na strani je našeg nestajanja. Na strani je svih koji su protiv nas. Ona izaziva haos koji nas drži u strahu. Zbog toga ga i izaziva. Vlast u takvoj državi ne voli slobodne građane, niti želi da oni postoje. Ravnodušna je prema njihovoj sudbini. Nasiljem im oduzima ostatke hrabrosti, osećaj celovitosti i poštovanja sebe. Dovodi ih do osećanja da su bezvredni, a da je siguran život dat samo onima koji su zaduženi za stvaranje jeze, jednog od osećanja koje nas drži krotkim i pod narkozom.

Nasilnik u Novom Sadu je simbol i legitimni izaslanik takve države.

On je samo išao za silom koja je noću rušila deo grada, za nekažnjenim poslovima državne mafije. Za mrzilačkim, divljačkim govorima njihovog predsednika, za slobodnim ubistvom Olivera Ivanovića, za slobodom njegovih ubica i njihovog zaštitnika. Za masovnim tamničenjem ljudi, koji su zbog zaraze već bili oduzeti od straha. On je vitalni deo sistema, čuvar kukavičluka i izvor hrabrosti kreature na njegovom čelu. Glasnik bespomoćnosti za ljude naučene da istrpe sva poniženja. Dokaz da je ovde poniženje beskrajno.

Tako je stranački uvežbani surovi i sirovi siledžija sačuvao svoju slobodu da ponovo bije i sakati. Svi zaduženi da ga uhvate i sude mu za pokušaj teškog ubistva na njegovoj su strani. Direktor policije Rebić, izaslanik vrhovnog komandanta okupacije Beograda i premlaćivanja Beograđana, pomogao mu je da pobegne. Istraga je u toku.

Beograd, Novi Sad, cela Srbija postali su po život opasna udružena palanka, zapuštena favela u kojoj se bande množe likvidacijama i prostom deobom. Sve je više policajaca na nepostojećoj granici profesije, danju ne čuvaju zakone koje noću krše, i tako postaju obučeni deo ganga, još jedan opravdan razlog za smrtonosni nespokoj i razaranje ambijenta u kome smo donekle živeli.

Šta nam valja činiti? Ako sve ovo trpimo dovoljno uporno, upadaće nam u stanove, kršiti ruke i noge u našim sobama. Otimaće nam sve što je ostalo. Počeće da ubijaju, činiće sa nama šta im je volja. Mnogo je Kontića i gorih od njega oko nas. Dresirani su, fanatizovani, hranjeni sirovim mesom, pušteni iz kaveza na ljude kao u Životinjskoj farmi Džordža Orvela.

Oni su odana vojska ove vlasti, sigurna garda firera. Srce tame.

Građani moraju da uče kako da se brane sami. To je jedino što nam je ostalo. Niko to neće učiniti umesto nas. To se uči tako što se svim snagama, po svaku cenu ruši ovakva vlast, spremna na naše nestajanje. Kako to uraditi? To je pitanje strategije masovnog otpora i odbrane od zločina. Svako ima neotuđivo pravo da brani svoj život, to pravo se jedino sa životom uzima.

Druga mogućnost je da i dalje mirno podnosimo sve što čine i što su u stanju da urade. I da se držimo izvrnute parafraze govora Majora Gavrilovića: nemamo razloga da brinemo za naše živote. Oni su nebitni, oni ionako ne postoje.

Ništa neće proći, niti prestati samo po sebi. Ionako je sve mnogo gore nego što stoji u ovom tekstu, u kome sam pokušao da objasnim pre svega sebi šta se događa u agoniji jednog društva.

Crno jeste, ali će biti mnogo gore. Ako vam je svejedno šta vas čeka, strpite se još samo malo.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 6

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Muzičke stolice

Zoran Živković [21.09.2020.]


Video dana

Intermeco

Anketa

Šta je za vas Goran Vesić?

Rezultati