ARHITEKTINA KĆI Da je nema, trebalo bi je izmisliti

Ja to ne bih ni volela jer je ona jedan od najautentičnijih likova koje znam. Nema osobe koja može da me nasmeje samo što otvori moja vrata i kaže: „Ej, cico, nećeš verovati...”, jer onda sledi istinita dogodovština koja deluje nadrealno, ali u njenom koordinatnom sistemu to su već normalne pojave. Postoji neka individua koja davi kad priča i ona je strpljivo sluša, ali kaže: „zamisli, odem u bolnicu na intervenciju i znaš s kim sam u sobi – sa tetka Tilom Udavson” (to je šifra pod kojom se vodi gorepomenuta persona). I kako da se ne smeješ kad od svih žena i klinika ovog grada ona bude baš u isto vreme u istoj sobi sa osobom koju kulturno izbegava godinama.

Ona je uvek u finansijskoj stisci. Već odavno nije moguće pratiti puteve njenog imaginarnog novca koji se finansirao, refundirao, refinansirao i prošao milion banaka i administrativnih zabrana, dok ona žonglira sa jednom crvenom u džepu. To radi na najkreativniji način, bez kukanja, bez ijednog gorkog kajanja, ironičnog komentara ili ispada tipa „nizak prag tolerancije na frustraciju”. Uvek je u frci s vremenom. Sve radi u minut do 12 ili „noć uoči”. Večito svi strepimo da li će sve biti gotovo, a kad vidimo rezultat, oduševimo se maštovitom idejom koju nam nehajno servira. Eto, desilo se da je davno, kad su se pojavili digitalni merači za pritisak, merila isti matorcima na pijaci.

Uredno je zapisivala rezultate pa su je godinama posle seljaci na pijaci zvali Doktorka. Nekako baš se potrefilo da joj tik pred bratovljevo venčanje spadne navlaka sa prednjeg zuba. Pošto je po vokaciji keramičar, a za zubara nema vremena, ona je napravila sama zub, zalepila ga i molila Boga da izdrži do slikanja i torte, pa posle nije bitno što nema savršen osmeh. I uspela je. Večiti optimista, podrška i emotivac. Suze joj mute vid i kad joj pričaš nešto pozitivno. Za nju važi ona čuvena „srce joj je kao autobus”, u svakom traži dobro, čak i onda kad argumentovano krtikujem nečiji postupak, kaže „Jbg, cico, u pravu si, ali znaš... ipak...”. To je žena koja je upala u septičku jamu i uspela da se izvuče. Do suza smo se smejali kad nam je to prepričavala kao normalnu pojavu.

Nikad neću zaboraviti njen dotrajali auto „Žuću”. Kad je hladno, pali ga sat pre polaska grejući ga fenom, a kad je baš, baš hladno koristi dva fena. Parkira ga uzbrdo da bi sutra lakše upalio nizbrdo. Dala je oglas da ga proda za sitnu lovu, jer toliko i vredi, i javila se ekipa nekog filma, baš im treba matori žuti auto za jedan kadar. Bila je srećna kao dete što će Žuća ipak završiti slavno. Ali ekipa je zvala da ga vrati, jer na setu nije hteo da upali. Nisu znali za fen tehniku. Kada je imala prvi nastup na TV-u, bila je jako uplašena i kad je živi program krenuo, u kameru je rekla „Molim vas, pustite reklame, meni je ovo prvo gostovanje i imam užasnu tremu”. Svi u studiju su ostali zaleđeni, ali ona je iskrena kao dete.

Nju nekako ova džungla u kojoj živimo kao da nije dotakla, i dalje veruje da je poštenje jedini put. Svom detetu osmišljava najkreativnije načine za zanimljivo provođenje slobodnog vremena... Tu su maštoviti sadržaji kojih se većina nikada ne bi setila i to sve sa onom jednom crvenom u džepu. Jedino njene sugestije za blog uvažavam, jer ne samo što je načitana ona to sve ozbiljno shvata. Udubljuje se u svaku poru teksta kao da čita ruski klasik, a ne običan blog. Bogata sam što poznajem tu vanredno živopisnu ženu koja me, kad joj se žalim na udvarača koji „samo što nije, a nikako da nešto uradi”, uteši smehom i rečima „ma on je od onih – Đole što ga svi vole, pa dok svima udovolji, ti ne stigneš na red... batali to... vidi kakva si riba, pa nećeš valjda da mu budeš rezervna guma”.

I, znam, rasplakaće se na ovaj tekst jer je još pre dve godine rekla: „Jako si zanimljiva, imaš puno dogodovština i duhovita si, trebalo bi da pišeš”. Sramota me je kako sam tada reagovala. Javno priznajem da je ona moja, ne blog nego životna inspiracija. Pomislim nekad „Bože, kako je bije maler, ja bih odavno odustala”. Ali ne. Ona će opet uhvatiti kvaku mojih vrata, i dok zubima otvara kesicu kafe 2 u 1, reći „Ej, cico, nećeš verovati...” i moj dan je već ulepšan, a da toga nije ni svesna. Ma, kažem vam, da je nema, trebalo bi je izmisliti.