Vaskršnja pesma branilaca Beograda u Velikom ratu

- Niko nije pomišljao da odstupi. Da pobegne. Da se sakrije ili utekne. Negde u tim našim Termopilima, o kojima nas baš dovoljno učili, nastala je i ova pesma. Preživela je. Nemam predstavu kako, ali je preživela.- Preživela je i onih 100.000 granata koje su padale po Beogradu u jesen 1915. I napad više od 100.000 neprijateljskih vojnika. Preživela je možda baš da bismo je, vek i koju godinu kusur kasnije, zajedno... osetili. Autor je nepoznat, zna se samo da je "iz odbrane Beograda", kako rekoše u Etnografskom muzeju. Vaskrs je. A Vaskrs je uvek posle raspeća. Ovako su nam preci razmišljali i pisali, uzdajući se u vaskrsenje:- U tamu idemo, sve dublje i dublje...

S usnama modrim i zgrčenim čelom,
sa srcem koga bol steže sve dublje,
i s malo krvi, ali jošte vrelom
... kroz crnu ponoć idemo bez sumnje.
Misao neka skrivena nas vodi,
za kojom ćutke idemo bez traga...
Znamo da sudba za muke nas rodi,
znamo da krv će sva isteći plaha
u crnoj kobi koja s nama hodi.

Ali idemo!
- Nek' nas groblje čeka!
Ne plašimo se, jer iz našeg dela
mi nismo srca sačuvali meka!

Na trnje su nam već navikla čela,
idemo kroz noć u groblje,
pa, neka!

Samo nek nismo poniženo roblje,
koje bi ljagom uvredilo žrtve...

I nek smo svesni da je naše groblje
dar čovečenstvu za koga smo žrtve,
mi... šaka ljudi, iz krvavog stoleća.

Idemo s krstom.

Ćutke.

Do raspeća - završio je niz na Tviteru Darko Nikolić.