Čuveni as preživeo rak, sina mu ubili u Beogradu, a danas skuplja flaše da preživi

O ovom legendarnom asu priču je donela "Slobodna Dalmacija".

- Stariji gospodin koji po kontejnerima skuplja boce, nažalost, odavno je hrvatska svakodnevica. Puno je penzionisanih prosvetnih radnika dovedeno upravo na takav rub egzistencije, ali jedan od onih koji odgovaraju rečenom opisu u Splitu ne pripada toj hordi ljudi koji su nekada, kao koliko-toliko cenjeni građani društva decu uvodili u svet znanja, čestito živeli od svoje plate i imali socijalna prava koja su im - ah, kakva sanjarija! - garantovali dostojanstvenu starost.

Rođeni Beograđanin koji je odlučio da postane Splićanin

Protagonista ove priče danas je, međutim, baš kao i oni, siromah, štaviše beskućnik. U njegovom sedamdesetogodišnjem liku će tek stariji Splićani prepoznati nekadašnju košarkašku zvezdu, jednog iz slavne generacije koja je najbolje godine utkala u stvaranje KK Jugoplastika. Pričamo, naime, o Mihajlu Manoviću, rođenom Beograđaninu koji je još šezdesetih godina, pod punom pravnom i svesnom odgovornošću, kao punokrvni sportista, odlučio da postane Splićanin - navodi se u ovom tekstu.

- Bio sam "enfant teribl" svoje generacije, dečko kojem se smeši velika sportska karijera, koju sam i ostvario. Moj uzlet je započeo kad sam, kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u prvom timu Radničkog prešao u Split, koji je 13. januara 1968. odlukom Gradskog komiteta SK Jugoslavije postao Jugoplastika, jer je istoimeni proizvođački div postao zvanični sponzor kluba. Pre toga bio sam u Splitu samo dvaput: jednom na proputovanju, to jest pre nego što sam se ukrcao za Badiju na Korčuli, i jednom na utakmici s Radničkim - navodi "Slobodna Dalmacija" reči Manovića.

"Ima ovde neke simbolike - ja sam bio žuti"

Ipak, nije zaboravljen, a sa vremena na vreme isplivaju priče o njemu. Nakon što su hrvatski mediji radili priču o njemu prošle godine, ove je dobio publicitet u našoj zemlji:

- Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike - ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen - kaže za Mozzartsport Mihajlo Manović.

Manović odgovara i koliko je realno da se stvari isprave.

- Već 30 godina tražim pravdu koja nije ni na vidiku. Imao sam poslovni prostor u centru Splita. U njega sam uložio čitav kapital, uzeli su mi ga. Ljudi koji su me tada proterali ne žele ni danas da čuju moje reči, a mojim nekadašnjim drugovima se razastire crveni tepih kada ovde dođu.

Sin mu je bio slučajna žrtva obračuna u Beogradu

Pre 16 godina je u jednom kriminalnom obračunu ubijen njegov sin. Nažalost, našao se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu...

- Kada je počeo rat, sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine (Jovan Manović ubijen je kao slučajna žrtva obračuna kriminalnih grupa u jednom beogradskom restoranu, prim. aut.), kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.

Zatim je naveo šta ga je to posebno oduševilo u ovom dalmatinskom gradu.

- Split je za mene bio "cvet Mediterana", san koji mi se ostvario na najlepši način: Ej, mlad, s dobrim ugovorom, i pun entuzijazma pod koševima! U mojoj generaciji su igrali velikani poput Damira Šolmana, Kreše Ćosića, Dragana Kapičića, svi zlatnim slovima ispisani - priseća se svojih splitskih početaka Manović, danas beskućnik sa socijalom pomoću nedovoljnom za život.

"Skoro sam umro od sepse"

Objasnio je i kakve je sve zdravstvene probleme imao...

- Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim - rekao je Manović, koji nije izgubio nadu da će mu se život promeniti.

Legendarni košarkaš je dolaskom u redove Jugoplastike dostigao neslućene visine.

- Nakon što sam zaigrao za reprezentaciju Srbije za Kup republika u Ljubljani, što je bio filter za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, zapazio me trener Zadra, pokojni Enco Soviti, te pozvao u Split, gde se upravo i on angažovao kao pomoćni trener uz glavnog, Branka Radovića. Moj transfer je aminovao tadašnji predsednik kluba Ivo Gudić, i tako je krenulo... Bilo mi je divno, a i klub je doživeo svoje najbolje godine. Do 1977. godine, dakle tokom desetogodišnjeg razdoblja, ostvarili smo niz velikih pobeda, izdvajam Kup i prvenstvo SFRJ i Kup Radivoja Koraća. No, godine su letele, ljudi su počeli da se osipaju, Šolman je otišao u Italiju, a u čast odlaska u sportsku penziju Rati Tvrdiću priređena je blistava oproštajna utakmica na Gripama, igralo se s reprezentacijom Europe. Došao je, toga četvrtog januara 1977. godine i predsednik Svetske košarkaške federacije (FIBA) Vilijam Džouns, kao i naš tadašnji generalni sekretar iste asocijacije Bora Stanković, sponzor, drug Stane Dolanc, ujedno i savezni ministar policije i šef Politbiroa CK-SKJ. U duhu toga vremena, to je bio veliki i ispraćaj kakav dolikuje jednom zaslužnom sportisti - priseća se Mihajlo Manović.

Manovićev oproštaj nije ni po čemu bio sličan mnogim prethodnim; on je iste godine doživeo sunovrat karijere, te iz prvoligaša otišao naglo u "drugu klasu", u KK Dalvin, zajedno s još jednim poznatim savremenikom, Žarkom Bjedovim iz Zadra. Tada otprilike počinje i njegov opšti životni pad...

- U međuvremenu sam se 1971. godine i oženio, te dobio šest godina kasnije sina kome sam dao ime po ocu Jovanu. Drugi je, u dogovoru s bivšom suprugom (oboje su danas pokojni), trebao da ponese ime njenog oca Roka.

"Gde si bio devedeset i prve?"

Zatim se priseća kako je to bilo živeti kao Srbin u Splitu kada je započeo građanski rat.

- Moj Jovan, tada učenik sedmog razreda osnovne škole "Vlado Bagat", izbačen je iz škole i kluba gde je igrao za mlade kadete. Danas kad pitaju: "Gde si bio devedeset i prve?", moj je odgovor jednostavan i pošten: morao sam da odem, ostavim stan, svoju prošlost, najlepše godine u Dalmaciji. Jovan i ja otišli smo u stan kod moje majke u Beograd, te smo živeli sa njom i mojoj sestrom i njenom familijom. Snašao sam se opet, morao sam, mada mi se dogodila teška ironija: u Splitu sam bio "četnik", u Beogradu "ustaša".

Taj period je trebalo preživeti...

- Znate kako kažu, da jedna nevolja nikad ne dolazi sama; e, pa ja sam školski primer. Teško sam se razboleo, operisao sa, karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, te sam skoro umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam sepsu preživeo kao medicinski fenomen, a to jedino mogu zahvaliti snažnom sportskom organizmu koji je pregrmeo ono što drugi ne bi mogao. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe preminula, a njena deca su ga prodala. Ostao sam sam, bez ičega, danas mi je jedina nekretnina u glavnom gradu Srbije sinovljev grob na Bežanijskoj kosi, koji posećujem dvaput godišnje jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju sto evra kao ja - pomirljivo će Manović.

"Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je"

Legendarni košarkaš je prihvatio ono što mu je život doneo, pa je od 2016. godine nastavio da živi u Splitu.

- Kao što sam rekao, još šezdesetih godina izabrao da postanem Splićanin, jer mi je taj grad najviše radosti dao. No, ojađen sam što danas zaključujem da me je moj klub potpuno zaboravio: ono što sam njemu dao, blista i dan-danas, a ono što je meni dato, zauvek mi je oduzeto. Dakako, izgubio sam stan na Bačvicama i imam nikakve izglede da dobijem kakav zamenski. Svojevremeno su mi rekli da mogu da pređem u Knin, ali moja duša se nalazi u Splitu.

Sada je potpuno pao na dno.

- Danas sam, premda beskućnik i s penzijom koja mi nedostaje za život, zadovoljan čovek. Skupljam boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim. Znate šta? Nije mi do kafića ni izlazaka, ali voleo bih da mogu da idem u teretanu, da mogu da je platiti. Još u meni, znate, kuca sportsko srce! I u pozorište bih vole da idem češće, ali tu ne mogu das e žalim, jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima leti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno flaša. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je - zaključio je pomirljivim tonom Mihajlo Manović, a preneo Index.hr.