Tanja Peternek Aleksić o životu i poslu

Celo moje detinjstvo bilo je idilično, a zanimljivo je što i danas živim u istoj kući u koju su me doneli iz porodilišta u maju 1965. Promenila su se imena država, ali ne i adresa. To je kuća moje bake, građena početkom prošlog veka, a moja najranija sećanja vezana su za dvorište u toj bašti, na jedan jasmin ogroman kao drvo trešnje i njegov miris zbog kojeg i danas volim parfeme s jasminom. Volim ih jer mirišu na dom.

Mama Nada Srdanov i baka Zlata bile su ključne figure u mom životu i odrastanju. Savetodavac im je bila Kaja Radovanović, žena čuvenog reditelja Vlaste Radovanovića, inače jedan od najnežnijih psihologa koje sam srela, a mamina dobra prijateljica.

Kada sam prvi put postala mama, pitala sam je: "Teta Kajika, šta ja sad treba da radim?" Rekla je najlepšu rečenicu na svetu za svaku mamu: "Teraj na prirodno."

E, moja mama i moja baka su terale na prirodno i puštale da se vidi šta ja želim. Baka je svedočila kasnije kako sam njene pleteće igle za čarape stalno vukla, pa joj je pucala sajla između njih jer sam ih držala u rukama i nešto najavljivala zamišljajući da mi je to mikrofon. Kada su me jednom pitale kako ću da govorim tekst kad budem glumica, rekla sam da neću da govorim tuđ tekst, već svoj.

Našu kuću najbolje opisuje pitanje reditelja Aleksandra Đorđevića da li u njoj može da snima Šurdine scene iz "Vrućeg vetra".

Nažalost, već smo bili srušili taj njen deo, ali smo mogli da dobijemo pare od iznajmljivanja ruine za one scene gde Šurdi prokišnjava kuća. Dok su drugi dobijali stanove kao mnogi zaposleni na Televiziji Beograd, mama je kao jedan od njenih osnivača jedva dobila kredit za renoviranje.

Sve to što nam se događalo, pa i psovke tih podstanara, napisala sam kao diplomsku dramu na kraju studija dramaturgije.

U komisiji mi je bio Duško Kovačević, koji je rekao: "Prvo, ja uopšte nisam znao da vi imate ovakav vokabular, a drugo, neverovatno je, Tanja, kako ste vi sve ovo izmislili."

Rekla sam samo da se sve to što sam doživela završilo kada i moja osnovna škola.

Moje devojačko prezime Peternek izazivalo je uvek veliko zanimanje, naročito devedesetih, kada se Slovenija otcepila, jer su svi mislili da je slovenačko.

Imala sam neku gledateljku koja se stalno javljala na Treći kanal i predstavljala kao funkcionerka, a funkcija joj je bila predsednica kućnog saveta neke zgrade, i mnogo ju je nerviralo što je jedna Slovenka na televiziji.

To je bilo nedelju dana pre moje svadbe, kada sam dobila i prezime na "ić".
Nedelju dana ranije gost mi je bio Loša iz Plavog orkestra, i bio je zbunjen jer sam na kraju emisije pozvala gledaoce da se javljaju na naš broj telefona i kažu da li njima smeta neko čije prezime zvuči slovenački.

Nedelju dana kasnije gost mi je bio Lazanski. Saopštila sam skor istraživanja: " Više je bilo onih kojima ne smeta, a moje je da vam kažem da je prezime zapravo češko." Tako se završilo to prebrojavanje krvnih zrnaca u živom programu.

Ulazak u novinarstvo

Nisam mislila da će moj život ići u ovom pravcu. Ali, u novinarstvo sam ušla tako što sam pobegla iz škole. Bila sam treći razred gimnazije kada su se pojavili ljudi iz Palilulske olimpijade kulture.

Drugarice iz razreda su me prijavile u kategoriji voditeljstvo, a razredna je rekla da ću, ako se sutradan ne pojavim u školi, imati četvorku iz vladanja.

Ipak, morala sam da odem. U žiriju je bio Radoman Kanjevac i ja sam pobedila. Prišao mi je i rekao da čovek koji na studentskom Indeksu 202 vodi deo emisije posvećene usmerenjacima odlazi u vojsku, pa je pitao da li bih ja počela da radim.

Ponudio mi je honorar i opravdanje za školu! Vrlo brzo počela sam da vodim "Indeks 202" sredom.

Imala sam emisiju, glas mi je bio radijski, mada sam malo govorila onako, beogradski. Pronašla sam telefon čuvene lektorke Drage Jonaš i otišla kod nje s molbom da mi to beogradsko bečenje promeni.

Rekla mi je da dođem sledeći put sa sveskom da radimo domaće zadatke. I tako sam počela da radim, vodila sam program, zarađivala super, i nisam dobila četvorku iz vladanja. U novinarstvo sam ušla na privremni rad kao gastarbajteri u Nemačkoj i s idejom da će to, kad upišem akademiju, prestati da me zanima.

Uzor u novinarstvu mi je bio Dragan Babić. Kad sam poželela da ga intervjuišem, nigde ga nije bilo. Razočaran u televiziju, potpuno se povukao.

Jednog dana, dok sam se u nekom soliteru pela na 13. sprat u posetu jednoj ženi, peške jer se plašim liftova, na devetom spratu su se otvorila vrata i izašao je Dragan Babić! Krenuo je da baci đubre i pitao me: "Peternek, šta vi radite ovde?" Kažem: "Tražim vas da snimamo intervju."

Predložio je da snimamo emisiju pecajući na Dunavu. Reka je bila zaleđena, pa smo ušli u kafanu kod Renata da se zgrejemo.

Prišao mi je čovek i pitao da li bih htela da odem do zida i vidim sebe kada sam bila mala. Bila je to fotografija na kojoj Renato i ja pecamo kao mali. To je onaj čuveni Renato koji spasava ljude. Snimila sam i s njim emisiju, i to 1. maja, s tezom da postoji čovek koji ne samo da radi na Praznik rada već i spasava živote.

- Uspela sam da me ove godine u kojima sam nauče da živim po onome što su mi pričali da je filozofija u Indiji, a to je da živim u sadašnjem trenutku, što je najteže - kaže Tanja Peternek.