Nataša Kovačević: Najteže - povratak na mesto nesreće

Ovaj film će biti njen poslednji osvrt na period koji joj je potpuno promenio život jer je spremna da krene dalje, ali on ostaje kao podsetnik svima da nijedan problem ne predstavlja bezizlaznu situaciju ako vi sami to ne dozvolite.

- Glavni motiv nam je bio da kroz film opišemo moj povratak na parket kao činjenicu da su granice ponekad samo fiktivna stvar koju sami sebi postavljamo. Film priča priču o snazi prijateljstva, o podršci porodice, o volji i želji da se ne poklekne pred izazovom. Želeli smo da pošaljemo poruku o presudnom uticaju upornosti, vedrog duha i važnosti ljudi koji nas okružuju tokom savladavanja svakodnevnih prepreka. Kroz film ćete videti da život ne čeka da budete spremni na nepriliku, vreme teče i ne čeka nikoga. Zato moramo biti spremni da se suočimo sa neuspehom na isti način na koji smo spremni da ugrabimo neku priliku - kaže Nataša na početku razgovora za Noizz.rs.

Naučila je da živi korak po korak

- Ako moje iskustvo probudi iskru i bude lekcija za makar jednog čoveka, postigla sam uspeh. Ovaj film je poslednji osvrt na celu situaciju jer želim da potpuno prevaziđem to i koncentrišem se na svoj napredak i pomoć drugim ljudima. Postoji izreka da mirno more ne čini iskusnog mornara i moje iskustvo je pokazalo da je važno da ako padamo, padamo napred. Na taj način ćemo se dočekati na ruke i možemo da se fokusiramo na ono što jeste, a ne na ono čuveno šta bi bilo kad bi bilo. Na kraju je zapravo važno samo da istrajemo - priča Nataša i dodaje:

- Svoje razmišljanje sam preusmerila tako da razmišljam korak po korak - na početku mi je bilo važno da prohodam, potom da se vratim na fakultet, posle toga sam počela da treniram. Sve je to išlo postepeno i ne bih uspela bez podrške prijatelja i porodice, a imala sam ogromnu dozu podrške i od javnosti generalno, moram da kažem da mi je to u prelomnim trenucima za mene mnogo značilo i da mi je davalo motivaciju da nastavim dalje.

Na premijeri filma "Skok" koja će se održati 7. septembra u Kombank dvorani, Nataša planira da organizuje veliku humanitarnu akciju. Ispred bioskopa će biti postavljeni koševi, a deca će svaki put kada lopta prođe kroz obruč zarađivati određenu sumu novca, koja će odlaziti drugoj deci sa sudbinom sličnom Natašinoj za kupovinu aktivnih proteza.

- Čim sam prebačena na VMA posle nesreće, krenuli su da mi se javljaju roditelji čijoj su deci zbog zdravstvenih problema amputirani udovi i krenula sam da ih posećujem da bih im olakšala situaciju. Njima je lakše ako vide kako i drugi ljudi imaju isti problem, ali napreduju i trude se da sruše barijere bez obzira na njega. Lakše im je kada vide kako ja trčim, skačem sa protezom, devojčicama pokazujem svoju protezu za štikle, onda onu koju nosim na moru, a koja je fluorescentno plava. Paradoksalno, kad god odem da svojim primerom motivišem decu, ona motivišu mene jer su prepuna optimizma. Jedni drugima pomažemo, uzajamno je. Ne samo ja njima, već i oni meni - priznaje košarkašica.

Nikada sebi nije dozvolila da bude žrtva predrasuda.

- Nikad se nisam susretala sa sažaljenjem ljudi i predrasudama, ali od dece čujem da je kod njih to često. Nekako mislim da ti ljudi daju energiju koju dobiju i da mnogo zavisi od toga kako se ja postavim u slučaju kada očekujem tuđu reakciju. Važno je da otvoreno pričamo o svemu kako tabu teme ne bi postojale, upravo to je jedan od razloga zašto je ovaj film izašao.

Najteže joj je bilo da se vrati na mesto nesreće
- Meni je jako čudno kad gledam sebe, pogledala sam film nekoliko puta i bilo mi je čudno i teško, ali kada sam se smirila i koncentrisala na prave stvari, shvatila sam da šaljemo jasne i jake poruke kroz film. Svako od nas se susreće sa problemima u životu, ali je najvažnije kakvo je naše stanje uma i kako ih posmatramo. Postoji ona čuvena priča o dve kutije, crnoj i beloj. Jednu otvaramo kad smo tužni, a drugu kad smo srećni, a na obe piše isto "proći će", tako da je bitno samo ostati istrajan i pozitivan uprkos svemu - kaže Nataša koja svojim stavovima motiviše sve oko sebe.

Na pitanje šta joj je najteže palo tokom snimanja filma nema dilemu oko odgovora.

- Bilo je strašno mučno vratiti se na mesto nesreće i stati ispred spomen ploče podignute za dve poginule osobe. Potreslo me je kada sam shvatila kako se nesreća dogodila samo nekoliko metara od upozorenja za oprez pri vožnji - priseća se ona.

Nataša ipak ne želi da živi u prošlosti i ima krupne planove za budućnost kojima se mnogo raduje i koji se tiču njene karijere.

- Konačno sam završila svoje master studije u Velikoj Britaniji, zaposlena sam u Košarkaškom savezu Srbije u sektoru marketinga kao marketing asistent, takođe sam FIBA ambasador i stvarno sam ispunjena profesionalno, volim što sam ostala u košarci, sportu koji oduvek volim. Težim ka tome da radim i da se razvijam jer mi to najviše znači u životu, da osetim da napredujem - zaključuje ona.