"Gardijan" o muzici u Jugi: Bez skupe opreme, a kreativno

Britanski list"Gardijan" posvetio je opširan tekst muzici u bivšoj Jugoslaviji i podsetio kako je tokom godina stvarana. Iako Juga odavno više ne postoji, navodi se da je naša nekadašnja zemlja "prešla granicu između istoka i zapada i da je bila uspešan socijalistički eksperiment, jedno vreme, sa otvorenim društvom i živahnim kulturnim životom".

Zvoncare i šljašteće košulje za ples cele noći - to je bio poznati prizor na žurkama širom sveta tokom 1970-ih. Ali u brutalističkom Novom Beogradu, iskustvo je bilo posve novo - prva diskoteka socijalističke Jugoslavije rođena je u podrumu sportske hale.

Zemlja više ne postoji, otkako se raspala na komade tokom rata 1990-ih. Ali i pre nego što su se ekonomske i etničke podele podvukle, u ona "dobra vremena", zemlja je postojala između istoka i zapada - uspešan socijlistički eksperiment, barem neko vreme, sa otvorenim društvom i živahnim kulturnim životom.

Jugoslovenski disko, post-punk i elektronska muzika cvetali su 1970-ih i 1980-ih, ali onda uglavnom pali u zaborav, sve do nedavnih napora arhivista iz hobija i specijalnih izdavačkih kuća, tvrdi "Gardijan".

U tekstu "Gardijan" navodi se da su "jugo" zvuci i dan danas popularni i da dobijaju stotine hiljada pregleda na Jutjubu.

Jugoslenska muzika stigla je i do poznatog američkog repera i producenta Kendrika Lamara, koji je preradio pesmu "Ostavi trag" jugoslovenske supergrupe Septembar za potrebe njegove pesme "Duckworth".

Septembar - "Ostavi trag":

Kendrik Lamar - "Duckworth":

A sve je počelo u sportskoj hali na Novom Beogradu. Promoter i di-džej Boban Petrović otvorio je 1967. godine klub po imenu "Bratstvo i jedinstvo" - slogan balkanskih zemalja koje je vodio Maršal Tito - a koji je bio prvi u kojem su mogli da se čuju fank, bugi i disko zvuci, popularni u zemljama Zapadne Evrope i Americi.

Petrović je vredno radio da stvori ambijent dobrodošlice.

- To nije bilo samo mesto za ples - tu se stvarao ukus za muziku i modu. Pokušavao sam da preslikam atmosferu sa mojih i rođendana mojih prijatelja - čak sam se odlučio za nameštaj sličan mojoj dnevnoj sobi - rekao je Boban.

Kao dete, Petrović je puštao muziku Elvisa i Glena Milera kroz prozor stana, sa uvezenih ploča svojih roditelja.

- Na ovaj način sam verovatno bio prvi di-džej u toj oblasti - rekao je Boban.

Kao talentovan fudbaler, Boban Petrović je sa 18 godina, piše "Gardijan", bio pred potpisivanjem ugovora sa Crvenom zvezdom iz Beograda, ali mu je povreda kolena prekinula sportsku karijeru i vratila ga muzici. Osnovao je disko-pop bend Zdravo u kojem je pevao i svirao klavijature. Petrović je takođe uživao lokalnu reputaciju kao solo umetnik, objavivši 10 singlova i dva albuma fanka, popa i diska, ali su njegove međunarodne aspiracije propale kada su propali razgovori sa diskografskim kućama u Londonu.

Petrovićev poslednji solo album "Zora" iz 1984. "bio je njegov oproštaj od muzike i prethodnog". Napustio je Jugoslaviju dok se ova ubrzano raspadala da započne posao sa čelikom na Kipru i na kraju se preselio u Marbelju, gde je kupio lokalni fudbalski tim. Ipak u saradnji sa ćerkom i suprugom muzici se na neki način ipak vratio.

Nisu svi otišli. Neizvesnost koja je početkom osamdesetih visila u vazduhu izazvala je i nešto drugo - Novi Talas (ili Novi Val), jugoslovenski muzički pravac koji se bazirao na post-panku i eksperimentalnoj elektronskoj muzici, podstaknut sličnim zvucima u Britaniji (New wave).

- Ogromna energija i novi osećaj slobode eksplodirali su među mladima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani - kažu Luka Novaković i Vanja Todorović, koji ponovo objavljuju muziku Petrovića i druge jugoslovenske retkosti u izdavačkoj kući Discom.

Dva Zorana

Talas bendova - kao što su Haustor i Boa iz Zagreba, Električni Orgazam i Idoli iz Beograda i Videoseks iz Ljubljane - stekao je malu popularnost u međunarodnoj muzičkoj štampi poput "Melody Maker" -a i "NME" - a.

Elektronska muzika je u početku bila "potpuno pod zemljom", kažu vlasnici Discoma, a umetnici "su tražili nove mogućnosti da se izraze. Nedostatak opreme - postojao je samo jedan Roland TR-808 u Beogradu - naterao je muzičare da budu kreativni", piše "Gardijan".

Roland TR-808 - legendarna ritam mašina, bila je skupa i nije bilo lako doći do nje. Jedini su je u Beogradu imali Zoran Vračević i Zoran Jevtić, prijatelji od 14. godine, čiji su se muzički životi potpuno promenili kada su prvi put čuli Depeche Mode i Soft Cell.

- Čim smo čuli elektronsku muziku koja stiže iz Velike Britanije, pomislio sam da moram zaboraviti na prave bubnjeve. Dobio sam ritam mašinu. Odjednom je to bio potpuno novi svet - rekao je Vračević.

Ubrzo su osnovali Data, elektronski duo inspirisan bendom Yellow Magic Orchestra, a kasnije su formirali Šizike, kao i Master Scratch Band, prvu jugoslovensku elektro/hip-hop grupu. Pošto su govorili engleski, odlazili su u London svakih nekoliko meseci, prevodili priručnike za druge umetnike i učili svoje savremenike kako da koriste instrumente.

Ograničeni pristup stvorio je dubok osećaj drugarstva na novonastaloj elektronskoj sceni.

- Ako bi neko dobio nešto novo, čim je naučio kako da ga koristi, to je dato nekom drugom - kaže Vračević. Njihov muzički krug je bio mali - oko 50 ljudi koji su prisustvovali međusobnim koncertima.

Vračević i Jevtić koristili su posebne metode kako bi prerađivali (semplovali) muziku. Kako nije bilo računara kao danas, pristup je bio mukotrpan.

- Ljudi su mislili da se ponavljanje zvukova ne može izvesti bez upotreba semplera, ali mi smo mogli to da uradimo. Bilo je smešno; bilo je neverovatno. U celom tom pristupu "uradi sam" kreativnost je bila ta koja vas je navela da razmišljate potpuno drugačije - rekao je Jevtić.

Sa opremom koju su doneli iz Londona, a koja je ponekad koštala više nego godišnje plate njihovih roditelja - dva Zorana su pomogla da se snimi 20 albuma između 1981. i 1984.

- Smešno je što nijedan od nas dvojice u to vreme nije umeo da svira. Imali smo ovaj stari Roland MC4B i nismo znali kako da u njega unesemo note preko klavijature. Izgledao je kao ogroman digitron. Čitao sam brojeve Zoranu, npr. "24, 48, 96" celih pet minuta. Ljudi bi nas gledali u neverici. A onda bi smo pritisli "play" i čulo bi se "vau".

Sa preko 5.000 prodatih kopija, ljudi su se vrlo brzo navikavali na novi zvuk i punili beogradske klubove. U periodu od 1981. do 1985. Vračević i Jevtić išli su i na tri, četiri svirke nedeljno kako bi "ošacovali" nove muzičare, ali i sami nastupali. Di-džejevi sa lokalnih radija puštali su njegovu muziku, počeli su da se pojavljuju na televiziji, a da se jedan put u London nije pretvorio u višedecenijsku posetu - možda bi bili "velike zvezde", puta se Jevrić.

Umesto toga, izabrali su druge karijere.

Bastion

Za to vreme u Skoplju, još jedna ritam mašina nalazila se u rukama Kirila Džajkovskog, koji je formirao grupu Bastion sa Anom Kostovskom, Milčom Mančevskim i Ljubomirom Stojsavljevićem. Grupa je postojala vrlo kratko, ali njen uticaj bio je ogroman.

Džajkovski je bio još u srednjoj školi kada je, uz pomoć svojih roditelja, nabavio sintisajzer, ritam mašinu i jedan kasetofon.

- To je sve sa čim sam imao da radim. Svirao sam uživo i snimao na kasetofonu.

- Ljudi se zbunjuju, Jugoslavija nikad nije bila deo Istočnog bloga. Sa kreativne strane gledano, to je bio lep period. U mojim uspomenama nema politike i sličnog.

Za razliku od Sovjetskog često restriktivnog pristupa kulturi, vlasti u Jugoslaviji uglavnom su ostavljale svoje muzičare na miru. Kada bi došlo do cenzure, to je bilo suptilno, kaže Petrović, koji se priseća da su posle njegovih komentara o zagađenju u Jugoslaviji, njegove pesme misteriozno nestale sa radija.

Tito se odvojio od Staljina 1948. godine, a 1950-ih godina Jugoslavija je promovisala turizam, što je dovelo do politike otvorenih vrata atipične za socijalističke zemlje. Sa njom je usledila i kulturna razmena, gde se uticaj zapadne muzike sve jače osetio. Jedna od prvih jugoslovenskih zvezda, hrvatski pevač Ivo Robić, čija je originalna verzija "Strangers in the Night" godinama prethodila Sinatri, pomogao je Bitlsima da se ovde proguraju, zajedno sa Tonijem Šeridanom i Polidorom (na prostor bivše Jugoslavije).

Ideološke prepreke ipak su postojale, čak i u Jugoslaviji, navodi "Gardijan" i kao primer uzima Mihu Kralja koji "Andromedu" nije mogao da objavio 1980, zbog navodnih religioznih tema. Tj. mogao je da objavi, ali samo u Beogradu.

Rat i nostalgija za svim što je bilo

"Ova vrsta represije će se pogoršati sa predstojećim konfliktom. Oči sveta bile su uprte u Jugoslaviju 1991. godine, kada je tu izbio najbrutalnijih sukob još od Drugog svetskog rata. Skoro punu deceniju komšije su se okrenule jedne protiv drugih, a termin "etničko čišćenje" ušao je u engleski leksikon prvi put. Za muzičare, letnji klubovi u Hrvatskoj, najdužoj jugoslovenskog obali, bili su zatvoreni, ali to im čak nije ni bila najveća briga. Rane od rata još uvek nisu zalečene", piše "Gardijan" .

- Odmah nakon sticanja nezavisnosti, plesni podijumi uz more u Hrvatskoj su i dalje bili zatvoreni. Mnogim bendovima i pevačima koji su leti nastupali na terasama i klubovima bilo je teško - rekao je slovenački muzičar Miha Kralj i naveo da je nakon 10-dnevnog rata za nezavisnost Slovenije 1991. većina klubova takođe izbegavala sviranje jugoslovenske muzike, te da se kulturna nostalgija formirala tek kasnije, kako su godine prolazile.

Kao i sadašnje ponovno otkriće popa iz doba Jugoslavije, postoje i lepa sećanja na staru ujedinjenu državu u celini, koja je, prema rečima muzičara sa kojim je novinar "Gardijana" razgovarao, živela svoj moto mira, bratstva i jedinstva, navodi autor teksta.

Petrović kaže da je životni standard bio toliko dobar, da je svojim američkim prijateljima govorio kako se kalifornijski način života koji uzdižu Beach Boys-i može lakše pronaći u Jugoslaviji.

Jevtić dodaje: "Mama mi je bila iz Hrvatske, tata iz Srbije, ali to nikada nismo isticali. Prilično je teško za sve nas koji smo odrasli u Jugoslaviji da se zaista osećamo slobodnima i da sada znamo da ona ne postoji. Imamo nostalgiju za čitavom stvari, a kamoli za muzikom."