KULT BEZLIČNOSTI ILI 16 GODINA SNS: I nije tačno da nas niko NIJE upozorio!

Vladajuća Srpska napredna stranka proslavila je rođendan. Oko astala punog đakonija tiskali su se razni državni i partijski funkcioneri, prijatelji, sinovi, braća, kumovi, svastike... To što se hvalospevi čuju od jutra do mraka ima strateški efekat. Tako se zapušavaju usta. Kako da kritikuješ savršenstvo, nekoga ko za sebe govori da je pošten, odgovoran, novac i fotelje ga ne interesuju, nije ništa ukrao, radi od jutra do sutra, i žrtvuje se za narod i Srbiju? Naravno da smo to i mi znali, videli i na svojoj koži osetili.Ključni mehanizmi straha su pretnje i pritisci, pravna i fizička nesigurnost. Živimo u vreme temeljnog kršenja zakona i Ustava i eksperti upozoravaju da ne smemo pristati na ono kako jeste, već težiti onome kako bi trebalo da bude. Sada, 16 godina kasnije, od institucija u Srbiji nije ostao kamen na kamenu. Što se Vučića tiče, baš tako treba da bude. On je pokazao da između njega i naroda ne sme stajati ništa. On je jedini i apsolutni, a zapravo samoproglašeni tumač želja i volje naroda. U tom smislu, podela vlasti zajedno sa svim svojim institucijama za njega je čisti višak. Srbija nikada nije više ličila na Prokletu avliju Ive Andrića. A pogotovo su višak ustanove gde se polažu računi i povlače granice moći. Bilo nam je tada jasno i da narod nije narod. Narod su 2012. igrali članovi Vučićeve stranke. Ali, takav kakav je, manjkav i lažan, to je jedini narod koji Vučić priznaje. On nikada nije bio, ni kao predsednik Vlade ni kao predsednik Republike, predsednik svih žitelja Srbije.To je pitanje sa kojim se Srbija danas po ko zna koji put u istoriji suočava. Istovremeno, moramo da budemo svesni da je neprikosnoveni vođa iskoristio svoj potencijal da institucije države svede na golu formu, na praznu ljušturu. Progonima u tabloidima, pretnjama, pritvorima, sudskim procesima i nasiljem pokušavaju da se zastraše i ponize građani Srbije. Zato možda nije preterano zloslutno pitanje, da li je naprednjački perpetuum mobile označio neku svoju novu metu?Tu ne postoji institucija koja bi mogla da pomogne ili eventualno ukaže na tako nešto. Što se tiče političke prakse, upadljivo je da se ova vlast neprekidno hvali i samoreklamira. Od vremena socijalizma, ovakvih slavopojki i lakirovki nije bilo. Kao da smo se vratili decenijama unazad. Pred kamerama se potpisuju pristupnice u oltarski prostor SNS-a, gde se nalaze skrivene zalihe novoradikalskog parizera. Čim ti nadljudi preuzmu vlast, ma gde ona bila, odmah nastupa bolji život.Ova priča je pre svega tužna, ne zbog sastava gostiju na proslavi ili bilo čega sličnoga što podseća na "selebriti" kulturu, nego zato što se oni koji se zaklinju u narod i njegove interese žele da se na svaki mogući način odvoje od njega. Sve je dakle manje-više jasno. A opet nam se ponavlja, iznova i iznova.