ARMAGEDON NA BLISKOM ISTOKU? Iran ima "rakete sudnjeg dana" - lete 5 puta brže od zvuka, meta je Izrael (VIDEO)

U fokusu svetskih bezbednosnih službi nalazi se raketni arsenal Iranske revolucionarne garde (IRGC), koji decenijama predstavlja ključni stub iranske vojne doktrine. Teheran je, umesto masovne modernizacije avijacije, ogromna sredstva usmerio na razvoj balističkih projektila srednjeg dometa.

Najpoznatiji među njima su projektili iz serija Šahab-3 (Shahab-3), Horamšahr (Khorramshahr) i Seđil (Sejjil), čiji domet prelazi 2.000 kilometara. To znači da mogu da pogode gotovo bilo koju tačku u Izraelu, ali i američke baze širom regiona - od Katara do Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Posebnu zabrinutost izaziva nova generacija hipersoničnih projektila, poput rakete Fatah, koja može da leti brzinom većom od pet maha, odnosno pet puta brže od zvuka. Takve rakete izuzetno je teško presresti čak i najnaprednijim sistemima protivvazdušne odbrane, kao što su izraelski Gvozdena kupola (Iron Dome) i Strela (Arrow).

Međutim, prava snaga Irana možda nije u preciznosti, već u taktici masovnog lansiranja projektila. Strategija "zasićenja protivvazdušne odbrane" podrazumeva istovremeno lansiranje velikog broja raketa kako bi protivnički odbrambeni sistemi jednostavno bili preopterećeni.

Još ozbiljnije pitanje je iranski nuklearni program. Prema izveštajima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Iran trenutno obogaćuje uranijum do 60 odsto čistoće, dok je za nuklearnu bojevu glavu potrebno oko 90 procenata. Stručnjaci upozoravaju da bi prelazak sa 60 na 90 odsto mogao biti relativno brz, pa se procenjuje da bi Teheranu bilo potrebno svega nekoliko nedelja da proizvede materijal za jednu nuklearnu bombu.

Ipak, posedovanje nuklearnog materijala ne znači automatski i posedovanje upotrebljivog nuklearnog oružja. Minijaturizacija bojeve glave i njeno prilagođavanje balističkim raketama izuzetno je složen proces koji može trajati mesecima ili godinama.

Uprkos dramatičnoj retorici, mnogi analitičari smatraju da trenutna eskalacija nije uvod u globalni rat, već demonstracija sile i deo klasične doktrine odvraćanja. Prikazivanje moćnog raketnog arsenala ima cilj da pošalje poruku Vašingtonu i Tel Avivu da bi cena direktnog napada na Iran bila ogromna.

Istovremeno, ni velike sile poput Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Rusije trenutno nemaju interes za globalni sukob koji bi paralisao svetsku ekonomiju. Posebno bi opasna bila blokada Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi oko petine svetske nafte.

Bliski istok tako ostaje na ivici - rakete jesu spremne, retorika je sve oštrija, ali cilj svih strana za sada ostaje isti: odvraćanje protivnika, a ne potpuni rat.