Država pod vodom

Jaka kiša koja neprekidno pada u različitim delovima Srbije dovela je do izlivanja reka i bujičnih potoka, zbog čega je proglašena vanredna situacija u 35 gradova i opština. Urušen je deo mosta u Adranima kod Kraljeva, poplavljen je deo Kliničkog centra u Kragujevcu, a dramtični prizori stižu i iz Koceljeve, Kosjerića, Aleksandrovačke župe, Brusa, Medveđe, Kruševca, Sokobanje, Čačka, kao i mnogih saobraćajnice u Beogradu.

Kažu da ne treba pisati analitičke tekstove u vreme prirodnih i drugih katastrofa. To obično tvrde branioci ljudskog dostojanstva, jer u vreme kataklizmi nema vremena za pametovanje. Ruku na srce, Srbija i nije neka država u vanrednim okolnostima. Nije ni u redovnim. Sad predsednik, a nekad premijer, nekad uvek nešto, Aleksandar Vučić je  već tradcionalno bivstvovao na mestima haosa. U vreme velikih poplava u Srbiji je govorio: "Ovde je vojska, ovde je policija, ovde su svi. Svi će da pomognu. Za novac nemojte da brinete, ja sam vam garancija. Ja ću da dođem, da obiđem, da vidim da li ste to dobili.“ Sad ga nema. Narod trenutno mora da tone. On neće sa njim, ima prečih briga.

Zebnju izaziva država. Ne deluje da je u stanju da efikasno posreduje u pružanju pomoći. Od velikih priča i obećanja, ostao je samo mulj. Od poplava. K’o kec na jedanaest. Tako su našoj Vladi „legle“ poplave. Kako vreme odmiče, poplave postaju Vladin jedini i najjači izgovor da ne žuri s neophodnim i bolnim merama. Ono što gledamo proteklih dana neprijatno podseća na strategiju podizanja panike i postizanja spasonosnih rešenja u poslednji čas.

Stiče se utisak, da su u satima kad su Srbiju tukle poplave, u to vreme na nacionalnim frekvencijama redovno gostovali SNS analitičari i drugi najglasniji predstavnici ovog čudnog pokreta, objašnjavajući da je ređanje džakova i podizanje bedema opasno, da izaziva sterilitet i druge teške bolesti, da iza te ideje stoje tajkunski mediji i strani plaćenici. Za to vreme, voda potapa naselja jedno za drugim a imovina nestaje u vodenoj stihiji. Nema više slikanja sa ćebadima i poziranja na čelu kolone, nema više glumatanja liderstva i ozbiljnosti.

Ostali su samo nemoć i strah pred situacijom koja se nikako ne može izmanipulisati. Tako polako bledi lik države kojoj su građani delegirali kao krajnje odgovornu za bezbednost i dobrobit svakog od nas. Sve su mutnije crte neodgovornosti biblijskih razmera.